Сир има мирис

Пише: Никола Маловић

Од оца сам научио да је увијек добро имати бокун сира у кући, да не улазим у то које је јестивости – сем уља, соли, шећера и вина – такође упутно увијек имати у фрижидеру, или ван њега…

Одмалена сам дакле имао у оптици колутове сира, и спознао колики гушт представља оплеменити ручак на концу, или током ручка – убацивањем, рецимо, коцкица тврдог сира у пјат пушеће чорбе.

Мој отац и данас завршава сваки објед кришком сира, без обзира да ли се прије тога сит најео јефтиних приганих сардуна или пак печене јаретине.

За разлику од оца који је сазрио у социјализму југословенског типа па не зна за пост (што и није неко оправдање), ја сам у пуну зрелост ушао 1999. у Београду, под бомбама. Од тада сваке године сањам сир – пола године. То ће рећи да кад се човјек руководи правилима православног поста не једе ништа што би било животињског поријекла (месо, сир, јаја; осим рибе и шкољки) – током шест мјесеци.

Мој се отац на оваква казивања смије устима пуним порцуланских зуба, те казује како није гријех у уста, него из уста, што ми је увијек мило да чујем, препричавам Бокељима, јер је мој отац – као најстарији активни заливски берберин – глас народа, и што он каже, у вези са изборима, НАТО-ом, моралом, екологијом, туристима, свјетским силама, мушкарцима и женама, дјеци и одраслима – vox populi. Као што је ономад Добрица Ћосић на питање новинара како је гласала Србија позвао свога брата у Велику Дренову и сазнао да је брат гласао за Милошевића што ће рећи и да је Србија – тако ја од оца видим како дише Бока Которска са Црном Гором и Србијом. Човјек који је бријао Андрића, а у појединим фамилијама шишао чак пету генерацију, свега се нагледао и наслушао у преко 60 година стажа. Не каже се стога узалуд да су фризерске бутиге претече агенција за истраживање јавног мњења.

Мој отац никад није читао Павића, па и не зна за спекулацију по којој се квалитетне мисли почесто творе од само три елемента, било да се ради о сиру-хљебу-вину, било да се ради о сиру-хљебу-маслинама.

Да прича буде до краја занимљива ваља казати како мој отац не може да чује мирис.

Откако је дебото остарио, све чешће пита, када је све бројнија фамилија за ручком, да ли лијепо мирише то што је већ за столом? Увијек пофермавам, и кажем да мирише изузетно, па оцу буде мило.

Гле. Иако је у српском језику слијеп онај који не види, а глув онај који не чује, на нашем матерњем језику не постоји израз за онога ко не осјећа мирис.

Ни у многим страним језицима нема израза за онога који „не чује“ мирисе.

Биће да је то Бог кастигао мога оца што једе сир и сриједом и петком и током четири годишња поста.

Пред крај, прочитајмо и реченице које ће причу увезати у цјелину…

Ана набра пар банана. Иду људи. Ево лове. У Риму умиру. Ања себе сања. Е, сине, жени се! Ево сада сове. Ана вода Радована, Ана воли Милована…

Све су то палиндроми, тј. игре ријечи у којима се читањем обрнутим редом добија исто значење као и читањем слијева надесно.

Шта на крају обалне сторије о оцу и сиру и посту и свему између редова, рећи?

Сир има мирис.

То ми је омиљени палиндром.

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: