Сирак
Пише: Мишо Вујовић
Да се не одрекосмо Ловћена, ни Призрен нам не би отимали. Слободан човек је само у нужди остајао гологлав. Ми смо и Ловћен обезглавили а њега оковали.
А чије он сирак тужни без иђе икога? Свој и Божји. Наш није. Како јеванђелиста слободе да припада робовима. Маси без лица – утрнуле душе. Народу обогаљеном и духовно замандаљеном, слепом код очију и везаном без ланаца. Потомцима оних што не љубише ланце.
Чији је владика? Обезвладичен и размонашен у фараонском саркофагу забетониран суицидним наумом обезбожених потомака. “Бог вас клео погани изроди, су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове”?
Чији је он космички појац ванвременске мисли кога је Творац вајао, лепотом и умом генија крунисао. Даривао му је све да би његова светиљка горела на олтару вечности.
Одувек је био свој и усамљен. Радовао се када би срео брата Срба ученог да разбија заглушујућу глувоћу.
“Моје племе сном мртвијем спава, суза мој нема родитеља, нада мном је небо, затворено, не прима ми плача ни молитве…”
Нису га разумели за живота а још мање након смрти. Једино је Ивана Томова, мајка знала шта је подарила народу и Богу. Знала је да њено рањено срце не сме сузом прокапати, ни кап туге над ископљеним лицем поете, генија, лепоте људске и мудраца космичке мисли заветованог да служи роду и Господу. Ивана је сузу скаменила опраштајући се од сина као свака племкиња рода отменога:
“Нијесам га родила нити за плакање нити за кукање, већ сам га родила о добру имена нашег и српског. Престаните са плачем, јер ја, његова мајка, плач не могу слушати. Ја сам била и данас сам најсрећнија мајка кад ми је Бог даривао тебе, мој вазда најљепши сине. Био си ми ти, сине, најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. За ваистину божју, ја, твоја мајка, за тобом нећу никад заплакати, јер кад бих то чинила, ја не би била твоја права мајка. Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти, сине, материнска рана, просто ти материнско млијеко. Слава Богу који те тако младог и лијепог узео. Бар ће он, најдражи сине мој, имати од тебе што да види“.
Неће нас Бог препознати по нацији већ по делима. Његош живи као вјечна зубља вјечне помрачине, нит догори нити свјетлост губи.
А вама очи од сплачине вире из мрака, ко црвена жаба којом сте душу народну оковали. Потурчи се плахи и лакоми млијеко их српско огубало.
А Турци језде Европом ко Ватикан вашим бездушјем.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Браво Мишо! Нема се шта додати!
Нема повратка капелице док се оно чудо не демонтира и склони са Језерског врха. Онда настаје најтежи дио: Реконструкција Језерског врха на надморску висину на којој је био. Тек онда може Његошева црквица да се поново постави у идентичној форми каква је и била. Реконструкција читавог Ловћена је неопходна, јер је Ловћен највише девастирана планина у Црној Гори. На три највиша врха (Два врха Штировника и Језерски врх) су грађевине које тешко нарушавају амбијент. С тим што је маузолеј споменик духовне девастације, коју су комунисти оставили за собом!
Bravo Vujovicu ,prica mi je Svetozar Savovic kakav si covjek.Problem je samo sto ovi experti Zdravko K,G.Perovic i M.Perovic ne zele nikako da maknu Mauzolej(njihov simbol) no oce da JOS VISE PONIZE VLADIKU I CRNOGORSKI/SRPSKI NAROD i da smeste Kapelu NEDJE U SIJENKU mauzoleja.
Разумем што „експерти“ не желе да макну масонски симбол (фараонски саркофаг), али ме чуди што и отац Гојко Перовић жали за тим симболом постављеним за време једног „срећног“ комунистичког времена.
… Bravo Mišo, sokole!
Taman ka za bukvar.
Dobar tekst, satanisti su simbolički su obezglavili Crnu Goru stavljajući kao što rekoste Njegoša u faraonski sarkofag i mi posledice tog simbolickig obezglavljivanja živimo i danas. Živimo u svijetu satanskih simbola koji su i slijepome jasni, toliko jasni da je zločin protiv države postao CRTANJE KAPELE. Da mu se iz tog sarkofaga dići popalio bi nas sve zajedno jer nije bio ni malo.blag vladar, jer je morao vladati istim ovakvim djavoimanima kao što ih danas imamo koji na krst pljuju.
Boze mili sta ucinjesmo? Nije ni cudo da nas Bog ne voli. A kako ce nas voljeti kad smo ovakvi nikakvi..nit smo zasluzili Njegosa nit smo ga dostojni.Za nama je sramotni vijek, otrovana rana koja treba zacijeli. Raduje sto je pocela. Vidi se po omladini, tracak svjetlosti se nazire u “vjecnoj pomrcini”. Ako Bog da….