Сирија: НАТО пакт је нагазио на сопствене грабље?

Пише: Петар Искандеров

Развој ситуације у Сирији, посебно успеси владиних снага, постају кључни фактор нарастања унутрашњих противуречности у редовима одређених међународних структура – и у првом реду, у НАТО пакту. Већ сада се може говорити о продубљавању противуречности у редовима Североатланске алијансе услед различитог схватања циљева и задатака у Сирији, од стране његових учесника. Те противуречности се при том развијају у клишеу међунационалне подељености, најопаснијем за јединство војно-политичког блока.

Управо тако треба оцењивати сведочења подршке терористима који делују на сиријској територији (на челу са „Исламском државом“ и „Џебат-ан-Нусром“ – организацијама забрањеним у Русији) коју пружају САД и низ других земаља-чланица НАТО пакта.

Приликом ослобађања града Алепа, у руке владиних снага Сирије допао је читав арсенал оружја и муниције, произведених у Бугарској – земљи-чланици Североатланске алијансе. Према извештајима медија Бугарске, Либана и низа других држава, ради се о значајним резервама. То је отприлике четири хиљаде комада реактивне муниције са реактивним системима вишецевних ракетних бацача „Град“, муниције за противтенковско оружје, противтенковске минобацаче. Пронађено је у најмању руку осам складишта које су напустили терористи, у којима се чувало 2 милиона метака за тешке митраљезе. На муницији коју су оставили бојевици стоји марка ВМЗ – бугарског предузећа „Вазовские машиностроительные заводы“.

Већ та чињеница да се ради о нелегалној продаји оружја са истеклим лиценцама, који су још у време Совјетског Савеза били предани Бугарској, очигледно демонстрира морал који данас царује на источном крилу НАТО пакта. Међутим, још карактеристичније је то, у чије руке је доспело то оружје. А то су исти они терористи који воде операције, у том смислу и против НАТО војника – посебно против регуларне армије Турске. Управо последња околност у овом тренутку је постала кључни фактор нарастања противуречности између Анкаре и Вашингтона.

Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган је изјавио да његова земља поседује доказе да антитерористичка коалиција коју предводе САД, пружа подршку терористима у Сирији, па тако и „Исламској држави“.

„Они су нас оптуживали за подршку терористима у Сирији, па тако и ‘Исламској држави’. Но, они сами пружају подршку ‘Исламској држави’… Нама је то јасно. Ми имамо потврду тога, укључујући фотографије и видео записе,“ саопштио је Ердоган на конференцији за штампу у Анкари.

Буквално ових дана бојевици „Исламске државе“ су публиковали видео-запис, на коме се види кажњавање путем спаљивања два жива заробљена турска војника у Сирији. И премда је заменик премијера Турске Нуман Кутулмуш изјавио да Анкара још нема потврду истинитости тог видео снимка, то саопштење је усковитлало турско јавно мњење. Локални медији постављају питање о истинским циљевима које треба да следи политика Турске према Сирији, о значају дијалога Москве, Анкаре, Техерана, а такође и о степену одговорности Запада за оно што се десило у Сирији, посебно НАТО пакта (а такође и Европске уније).

„Чињеницу да је Турска могла да достигне такву координацију са Русијом, њени савезници у НАТО (пре свега САД и ЕУ), дочекују или са збуњеношћу или са злобом. Они су узнемирени што се Турска удаљује од Европе и евро-атлантских структура. Они се плаше да ће такве организације које се помињу с времена на време, попут Шангајске организације за сарадњу, Евроазијске економске заједнице, постати атрактивне за Турску,“ указује између осталих и часопис Hürriyet и наставља: „Тај страх није правичан. Но, што се тиче сиријског проблема, то би Западу било корисно да тражи кривца у себи, јер је Турска са групом других земаља примила такав талас, који није могла примити са Западом.“

И тако, једна земља-чланица НАТО пакта (Бугарска) практично наоружава бојевике и терористе савременим оружјем, а затим ти исти бојевици и терористи убијају војнике друге земаље-чланице НАТО пакта – Турске. Број погинули турских војника већ прелази бројку од четири десетице, у операцији коју је започела Анкара у августу 2016. године. Према подацима из турских извора, само у једном дану, 22. децембра, у рејону града Ел Баб који контролишу терористи, погинуло је најмање 16 турских војника.

Тешко је поверовати да у команди НАТО пакта не схватају сву двосмисленост настале ситуације – када су се САД и Бугарска са једне стране и Турска са друге, практично нашли на различитим странама сиријских барикада.

Међутим, очигледно је да у Вашингтону и Бриселу једноставно нису способни да ревидирају сопствене приоритете. Јер Запад у Сирији следи још један за себе кључни циљ – све је то супротстављање имагинарној руској експанзији. Турска страна је прва на себи осетила сав трагизам положаја, због сопствене (и у многим правцима несумњиво следујући конкретним циљевима) умешаности у непосредна борбена дејства у Сирији. Вашингтон и његови ближи савезници засад настављају да расуђују у клишеима антируске геополитичке парадигме. Тако и званични представник Стејт департмента САД Марк Тонер није нашао ништа боље него назвати „ружним“ оптужбе које су се чуле из уста турског председника – иако чињенице говоре о управо супротном. Посебно о томе да је заузимање града Палмире од стране терориста било могуће само захваљујући прекиду дејстава на другим фронтовима које предводи америчка антитерористичка коалиција.

Борба са међународним тероризмом не трпи „двојне стандарде“. Изгледа да то Турска почиње добро схватати чак и приликом остваривања сопствених интереса у Сирији. А учестали терористички акти у европским градовима, несумњиво би требали да допринесу одређеном отрежњењу политичара, дипломата и војника.

Не треба сумњати да ће даљи развој преговарачког процеса по питању Сирије у формату наметнутог узајамног деловања Турске са Русијом, Ираном и званичним Дамаском, можда испровоцирати одговарајуће деструктивне и подривачке кораке од стране других сила увучених у сиријски сукоб – у првом реду САД, Саудијске Арабије и Катара. С тим у вези могуће је очекивати покушаје дестабилизације ситуације како у Сирији, тако и у Турској, уочи сусрета лидера Русије, Турске и Ирана у Астани, који је предвиђен за почетак 2017. године.

А у тој ситуацији много ће зависити од позиције самог турског руководства – у том смислу и по основним векторима увучености Анкаре у Сирији и Ираку.

„У политици Турске у односу према Ел-Баби, ја осуђујем то што приликом спровођења операције она није сарађивала са Сиријом. Ако се буде наставило са опседнутошћу Асадом, то неће донети никакву корист спољној политици Турске,“ веома исправно резонује у вези с тим стручњак у области међународних односа Универзитета Атилим у Турској Хасан Унал.

И у том смислу принципи евроатлантске солидарности долазе у озбиљну противуречност са државним интересима саме Турске.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: