Сирија под копитама јахача Апокалипсе

Пише: Славко Живанов

„Оно што се догодило у Сирији изненадило је и Русију и цео свет“[1], изјавио је 9. децембра портпарол Кремља Дмитриј Песков, објављујући вест о давању азила бившем председнику Асаду који је побегао из Сирије у Русију након муњевите офанзиве терориста отпочете 27. новембра.

За десетак дана муњевити терористички поход координисан из Вашингтона, Лондона, Анкаре и Тел Авива прегазио је Сирију чија војска није бранила земљу нити је пружила значајнији отпор. Асадов режим, његова респектабилна војска, издала је сопствену уставну обавезу, сврху, заклетву и отаџбину доводећи Сирију, њене грађане и њено целокупно цивилизацијско и културно наслеђе на праг ишчезнућа.

Тринаест година Асадов режим, пркосећи хегемону, глобалистима и неоконима, уз помоћ савезника, Русије, Ирана и Хезболаха одлагао је трагични крај суверене државе и њених грађана.

Крајем ове године англосаксонска коалиција којој су се, интересно халапљиво придружили „рогови у врећи“ – Турци, Курди, терористи Ал Каиде и наравно Јевреји, прегазила је Сирију, претпоследњу велику брану ширења интереса неокона у том региону. Њена судбина надаље следиће судбину Либије и Ирака, међутим последице ове трагедије биће делекосежније и свеобухватне.

Припрема и контекст

Офанзива на Сирију подразумевала је озбиљне логистичке, обавештајне и војно-безбедносне ресурсе, подразумевала је мобилисање и размештај десетине хиљада војника и хиљаде оруђа и возила. Бројне и разноврсне јединице требало је синхронизовати упркос етничкој разноликости њених припадника. Веома је вероватно да је њима командовао јединствени командни центар, централни стратешки штаб који је превазишао огромне комуникацијске изазове унутар терористичких група. На пример, требало је уштимовати украјинске “пилоте” дронова, курдске и турске јуришнике, израелску авијацију и терористе Ал Каиде…

С друге стране, обезбеђивању пасивности (издаје) сиријске војске асистирала је апсолутна информативно-пропагандна превласт и поткупљивање готово целокупног сиријског високог руководећег кадра, нарочито војно-безбедносног. Сасвим је очевидно да ресурсе за извођење офанзиве оваквог обима ресурсе има само Америка, а да је у њену реализацију укључила све своје савезнике и мање-више лојалне партнере, у првом реду Израел који је животно заинтересован за коначно елиминисање Сирије, а затим и Турску којој се распадом Сирије смеше територијална проширења. Осим тога, Турска је веома спретна у сваковрсној трговини и са Арапима и са Јеврејима и Русима и Украјинцима, особито са Американцима… Они се својски труде да из сваке белосветске конфронтацији наплате какав интерес, а на Сирију се одавно устремљују.

На трећем плану може се анализирати и улога сиријских савезника, односно оних који се тако представљају. Сасвим је очевидно да су догађаји у сопственом дворишту и Хезболаху и Русији ограничавали избор расположивог арсенала помоћи за Сирију. За Иран, пак, изговора нема.

Напротив, пре ће бити да је Иран олако пустио Сирију низ воду и да то није први забрињавајући потез Ирана. Испод обланде доследности и чврстине коју исказује Иран, више пропагандно и декларативно него фактички и практично, индикативно је, најблаже речено, веома чудно занемаривање озбиљног кршења интереса ове земље, чак и њено озбиљно понижавање, од стране иранског руководства. На све агресивне потезе непријатеља Ирана, Иран или ћути, или одговара закаснело и млако, непримерено.

Најпре имамо у виду сасвим неупитно америчко организовање антентата у којем су ваздухопловне снаге САД у Ираку 2020. године убиле Касема Сулејманија, а затим су Јевреји елиминисали Саједа Мусавија, 2023, и Мохамеда Захедија 2024. године у Дамаску. Сви су били највиши официри и значајне личности Иранске револуционарне гарде. Ако овоме додамо и елиминације веома битних људи, шеика Хасана Насрала, вође Хезболаха и Исмаила Ханијеа вође Хамаса, листа смртоносних удара америчко-јеврејске коалиције по Ирану добија разорне обрисе, али се не завршава. Израелско-америчка камарила организује сафари на ирански војни кадар, обезглављује их, а Иран диже и спушта заставе различитих боја на џамијама…

У сасвим сумњивим околностима страдао је председник Ирана, Ебрахим Раиси, али је Иран због сопствене срамоте, или неких других разлога званично саопштио да је хеликоптерска несрећа у којој је страдао последица тешких метеоролошких услова, а не деловања надмоћног непријатеља или тешких сопствених безбедносних пропуста.

Било како било јавно фолирање, а закулисна уносна трговина на Блиском истоку уопште није ретка појава, више је правило. Изрека да ће „сваки Арапин продати рођену мајку због Gucci торбе“ није без основа, особито ако имамо у виду трагични епилог геноцида који Израел врши над Газом и Палестинцима и мање-више хладан поглед палестинске сабраће на то.

Две милијарде муслимана на планети мање-више немо гледа овај геноцид (сем Хута) док особито Турци на “опасним” конференцијама за новинаре из уста велетрговца Ердогана прете Израелу, а преко породичних или државних фирми са Јеврејима тргују гомилајући уносне милијарде долара профита од енергената и других стратешких ресурса. Истовремено негују добре (профитабилне) односе са Русијом, гурају се да заузму место миротвораца у украјинском сукобу, а ноге ломе трчећи да продају оружје Украјини…

Тако долазимо до парадокса да су ударне снаге јуришних одреда у сиријској офанзиви били терористи Хајат Тахрир eл-Шам-а, „подружнице“ Ал Каиде, коју обилато подржавају Американци и Израел. Тако се догодило да ти пресвучени чланови Ал Каиде јавно захваљују Израелу што је витално ослабио Хезболах који због израелског уништавања Либана није имао довољно снаге да реагује у Сирији. Дакле, требало би им поверовати да је Израел који отворено, темељно и догматски наступа као напријатељ муслимана заправо савезник муслиманских фанатичних терориста.

Пре ће бити да је вођа Тахрир eл-Шам-а, Ахмед Хусеин ел Шара, амерички човек, да је америчка обавештајна служба с њим посао углавила и да целој групацији коју он предводи и којој инфраструктуру и логистику обезбеђује цео војно-безбедносни апарат Израела и САД никаква патња Палестинаца не значи ама баш ништа. Ти тзв. радикални верски ратници потпуно су равнодушни према геноциду који над муслиманима врши Израел. Њихов радикализам и њихова бруталност искрена је само у вршењу злочина које чине као лојална војска за доларе. Идеологија, чак и тоталитарна и фанатична, само је камуфлажа све док тај васкрсли ел Шара, као и његов претходник Бин Ладен од заслужног и важног сарадника не постане “Непријатељ број један” добротворне, хумане и демократске Америке која ће журити да га елиминише како не би сведочио о аранжманима које је наплаћивао.

Дотад ће се лоботомирана јавност Колективног запада згражавати над тортуром диктаторâ Гадафија, Садама или Асада, а жмуриће над десетоструко масовнијим и бизарнијим злочинима који се у име западне демократије, људских права и слобода “утерују” друштвима у којима се никакав западњачки поредак, било политички или културолошки, не може октроисати.

Небројано пута досад Колективни запад је доказао да није дефинисао границу разарања држава које је узео на нишан, нити је лимитирао број изгубљених живота грађана тих држава. За њих нема довољно мртвих ни у Либији, ни у Ираку, ни у Украјини или Палестини, а ни сада у Сирији. Англосаксонско-јудејско крдо хијена ар поробљеног и отетог, крвавог тла галантно плаћа стотинама туђих живота. Они све, па и жртве оправдавају степеном остваривања сопствених геостратешких и материјалистичких интереса.

Присуство руских снага у Сирији одговорно је што се Сирија успешно бранила више од деценије. Украјинска криза као и распуштање елитних јединица Вагнера драстично су утицали на пад ударног потенцијала руских оружаних снага у овом региону. Још увек се чека одговор на питање да ли је било већих пропуста у деловању руске војске у Сирији иако је из Москве веома хитро смењен командант њених снага на терену.

Објективно, Русија је углавном била одговорна за ваздушне снаге, али се при крају офанзиве примирила и неометајући израелску авијацију допустила да Израел слободно и масовно бомбардује све војне циљеве које је Тел Авив маркирао. Тај потез “разумевања” израелских интереса можда представља образац за извлачење технике и људства, а може бити саставни део неких трговачких споразума које ћемо тек видети. Свакако представља паметан, али изнуђен потез несукобљавања са америчко-израелским снагама у ситуацији када се нема шта добити.

Било како било, проамеричким и протурским терористима који су у коалицији са Курдима, Ал Каидом и ко зна још киме остављен је масиван и разноврсан контигент релативно модерног наоружања сиријске војске. Сирија је своје оружане снаге, док су постојале и док је нису издале, снабдевала савременом ловачком и бомбардерском авијацијом, хеликоптерима, модерним ПВО системима, оклопним возилима и артиљеријско-ракетним оруђима из Ирана, Русије, Белорусије…

Но, Русија ће пре или касније морати да се позабави анализом битних сегмената своје војне доктрине када је реч о интервенцији далеко од сопствених граница. А пре свега ваљало би да се озбиљно позабави сопственом обавештајном службом не би ли утврдила чиме се периферним ти људи баве када порпарол Кремља признаје (цитирано на почетку), да их је офанзива, тако масивна, захтевна, многочлана – изненадила?!

Уместо закључка

Дакле, утицај (не)деловања савезника Сирије на њен крај није безначајан, али није пресудан. Пресудно је урушавање сиријске државе за шта је најодговорнији Башар ел Асад, који се спасао. Одлетео је у Русију, највероватније са баснословним богатством. И он и Мубарак својевремено смејали су се Гадафију док је овај либијски председник упозоравао читав арапски свет на смртоносно деловање англосаксонско-јудејске хидре која на свом менију има не само Блиски исток него читаву планету. Као некоћ Либију, јуче су “арапска браћа” дали Палестину и Газу, а данас Сирију на жртвеник Принцу таме очекујући да ће се спасити његове неутољиве глади.

Данас су жртвовали једну Свету земљу, не само симболично, која је кроз миленијуме сведочила егзистенцијални образац суживота муслимана и хришћана и истинске, правоверне хришћанске вредности. Данас су за рачун сатаниста муслимани похарали хришћанске светиње, затирући ваљда трагове о њиховом постојању у жељи да се с хришћанском тј. православном духовношћу обрачунају свуда где постоји јер је римокатоличка одавно преобликована и приведена тамној страни.

Предвођени Израелом и Америком и Турци су пожурили да черупањем Сирије утоле глад за територијом. Додуше, њихова експанзија ограничена је вољом Америке која ће се и сама масно окористити на несрећи Сирије. Годинама већ окупирали су и експлоатисали делове ове земље, а сада ће узети највећи део њене територије поробљавајући је и експлоатишући је безгранично и дугорочно. И неће се завршити на Сирији, као што се јуче није завршило са Палестином и Газом.

Велики мајстор рата и злочина, “Биби” Нетанјаху већ је најавио да ће се “Око Саурона” фокусирати на Иран и то на његове унутрашње деструктивне снаге охрабрујући их да у Ирану потпале грађански рат. Видеће се и у Ирану ко је вера, а ко невера и ко је заправо председник Ирана Масуд Пезешкијан. Није ли неки нови тројанац Зеленски?

Отварање Пандорине кутије на Балкану, преко украјинске кризе улази у бурнију фазу на Блиском истоку не обећавајући спокојну будућност. Рушилачки потенцијал неокона заиста прети целој Планети. Ако пак англосаксонско-јудејска осовина не победи и буде поражена, то се свакако неће догодити јер су им се муслимани и арапски свет успротивили. Напротив, они би с њима трговали продајући своју слабашнију браћу док и сами не дођу на ред.

Велика, планетарна шаховска партија увелико траје и разиграва се. Сведочимо стварање нове историје на целој планети, отпочела су територијална прекрајања која, од светких сила, једино Кина не види. Чак су и апетити Турске порасли, а стварање Великог Израела увелико је отпочело.

[1] https://rt.rs/rusija/121359-peskov-rusija-asad-sirija-azil/

Извор: Између сна и јаве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: