Сиријац у Србији пронашaо спас: Нисам хтео да убијам
Србија је за Јакуба капија на излазу из пакла. Пакао је остао у његовој отаџбини. Сирији. Када, кришом, под окриљем ноћи и уз помоћ кријумчара, пређе границу према Мађарској, пут пред њим биће отворен. Све до Шведске. Обећане земље за избеглице попут њега.
Јакуб, наравно, није његово право име. Иако је у Србији легално, као тражилац азила, пут ће ускоро наставити илегално као и до сада. Кријумчарским стазама. Скривајући се у гепеку неког аутомобила или тајној прегради у камиону. Сањајући Сирију у пожару.
– Живео сам у Деризору, где има доста сунита, али и хришћана и Курда – прича Јакуб, деветнаестогодишњак, избеглица са тренутним пребивалиштем у Центру за азил у Боговађи. – Никада није било мира, град је стално прелазио из руку власти у руке побуњеника и обратно. И сви су покушавали да ме регрутују. На крају, постало је јасно да морам да се придружим некој страни или да побегнем. Није више било могуће да останем неутралан.
Против Асада је, каже, увек био. Доживљава га као диктатора који угњетава његов народ (Јакуб је сунит и сматра да је Асад читаву власт дао мањинским алавитима). Са побуњеницима није хтео.
– Не боре се они ни за какву демократију – каже Јакуб. – Одавно је то верски рат. Међу побуњеницима сам видео много муџахедина. Има муслимана из читавог света, чак и из Кине. То су пси рата који су дошли да пљачкају и убијају, а не да се боре за слободу.
Сиријци су убедљиво на првом месту по броју захтева за азил у Србији – за првих седам месеци било их је 432. Главни талас нас тек очекује после последње ескалације сукоба у тој земљи и због могућности америчког напада.
– Турска је са више од 450.000 избеглих из Сирије преоптерећена и све више њих покушава да настави даље, вођени позвима родбине и пријатеља из Западне Европе – објашњава Радош Ђуровић, извршни директор Центра за заштиту и помоћ тражилаца азила. – Углавном не размишљају да остану у Србији. Највише њих иде у Шведску која је обећала азил за све избеглице из Сирије.
Када је схватио да више нема куда, Јакуб је сакупио сав новац који је имао и кренуо према турској граници. Кретао се ноћу, избегавао главне путеве. На граници је платио кријумчарима, али ни наставак пута није био много лакши. Некако је стигао до Истанбула, а онда наставио према Балкану.
– Имао сам пуно среће и стигао до Србије за осам дана – каже Јакуб. – Од људи које сам сретао слушао сам приче о путовањима која су трајала и читав месец. Тешко је побећи из Сирије, још теже стићи до западних земаља. Чак и ако занемаримо све опасности, потребно је много новца. Где год сам могао успут сам користио интернет да се информишем. И пре него што сам стигао чуо сам да Американци планирају напад на Сирију. Ништа то добро неће донети. Само још смрти и несреће.
Ма како то чудно изгледало нама са искуством НАТО бомбардовања 1999. године, сиријске избеглице имају подељене ставове о могућности да амерички бомбардери нападну њихову отаџбину. Међу онима који подржавају побуњенике, открива нам Јакуб, много је оних који прижељкују да се Америка умеша у рат. Упркос раширеном уверењу да су међу избеглицама углавном Асадови противници, и у овдашњим центрима за азил Сиријци су подељени. Странцима ће без много устучавања открити коју страну у грађанском рату подржавају. Између себе – о томе не говоре.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
