Сиротиња тужи, цвили, у јаду јој теку часи, а ти лежиш у тој свили, ал’ човјече – прашина си
Алекса Шантић
Немилосном богаташу
Поп’о си се сред милина,
Двор ти злато, свила краси;
Богаташ си од давнина –
Ал’, човјече, прашина си.
Сиротиња тужи, цвили,
У јаду јој теку часи;
А ти лежиш у тој свили –
Ал’, човјече, прашина си.
До ушију допиру ти
Сиротињске муке гласи;
Ти презиреш тај глас љути –
Ал’, човјече, прашина си.
Ти је гониш, а не видиш
Како сузом лице кваси;
Ти си силан, ти с’ не стидиш –
Ал’, човјече, прашина си.
Замало ћеш, ој смртниче,
На свијету тако бити,
Замало ћеш, ој смртниче,
Јер ћ’ и тебе земља скрити.
Преминуће сва милина,
Оставићеш своје дворе;
И они ће бит прашина,
Времена ће да их соре.
Имај срца! Буди човјек!
Нек те дјела дижу свуде,
Па ћеш тако живит довијек’ –
И кад тијело прах ти буде.
*
Алекса Шантић
Прочитајте још:
Ил’ од буре завијања уморна си, друже мој, ил’ вретена твог зујања – опио те тихи пој?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
