Ситна и крупна боранија

Фамилија која је средином прошлог вијека дала у мираз мајци мог пријатеља тада безвриједни комад земље уз море, мислила је да је много паметна.
Времена су се промијенила, па се за ту парцелу могло да купи пола села – поодмакнутог од обале. Од наслијеђених пара неименовани јунак овог огледа враћа се власнички у село, с ах!, повлашћеним погледом на улаз у Боку Которску, гради кућу с великом бистијерном за воду, сади маслине, винову лозу, и врсте које љети не траже заливање: боб и раштан. Постаје члан локалног стреличарског клуба, не што има такмичарских амбиција, него да овлада легалним оружјем којим је могуће убити, за почетак, дивљу животињу.

Човјек с просјечном платом, спрема се.

Правилно чита доба у које смо уроњени, и колико му то финансије допуштају, труди се да направи одступницу падне ли систем. Опажам, није притом једини. Преостали обални Руси чине исто, на нашем Приморју. Западњаци не. Иако овдје имају тога охохо, не вјерују тлу.

Ипак: све је досад прича о ситној боранији. Судимо ли по сазнајима која цуре с минулог Свјетског економског форума у Давосу.

Знаци казују да се они одиста богати спремају за бјежанију. Фирме које у „далеким земљама“ граде паметна подземна технолошка склоништа, самоодрживе, напајајуће и пречишћавајуће тврђаве, послују с фантастичним добицима. Што је за друге фирме прост кетеринг, то је за ове куповина мањих аеродрома и локалних еко-фарми – око хабитата за супербогате.

Моћни људи по први пут казују да су дебото уплашени. Низ лице свјетске елите, с неутралном маском играча покера, клизи грашка зноја. Економска игра трајаће још неко вријеме, али са сазнањем да постоји тачка на крају економске рачунице.
Један од ријетких који је у Давосу отворио медијске двери реченог понора јесте Роберт Џонсон, Предсједник Института за ново економско размишљање, што се може да чује и види на YouTubu: WEF Davos 2015 Hub Culture Interview Robert Johnson of the Institute for New Economic Thinking..

Глобална елита не жали пара да се заштити од економске катастрофе. Wеб врви од термина апокалипса, премда се од апокалипсе – ваљда знамо – прије може да заштити вјерујући човјек који је у Боки посадио лозу и маслину од оног који је садећи капитал по свијету повјеровао у спасоносну смарт избу на Новом Зеланду.
На очиглед ималаца Свијета, понире политичко тло под ногама јер пропада средња класа на Западу. Мали се проблем, учи нас историја, рјешава увијек већим проблемом. Бијес грађана расте, без обзира на религију, боју, расу, или полни идентитет гласа вапијућих.

До јуче су и врапци на грани знали да се за хиперинфлаторни долар може да купи свако реално добро ван америчког континента, али нисмо знали да ће Давос да нам каже како ће за хиперинфлаторни евро моћи све мање тога да се купи. Брзина којом се евро стропоштава равна је убрзању скакача на зимској стази у Гармишпартенкирхену. Још мало па ће и евро да скочи у амбис. Ситна боранија о свему нема појма. Крупна већ задржава дах.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: