Сјећања ме давна буде

Пише: Војислав Караџић 

Русије се никада нагледати нећу
Сибирских мјесечина и руја тавних гора
Што ми у снове често долијећу
Бијелих ноћи, плавила Бајкалског мора
Даљина непрегледних и језерског лица
Цилика тројки, вотке и љубавних несаница!

Суза ми понекад у оку сване
Док Русијом упрежем златне кочије
Да провозам некадашње дане
Да их душа у незаборав свије!

И док ме сјећања давна буде
Плави ме нека умилна сјета
И док свирале Запада студом студе
Са Истока Свјетлост ми света долета!

И као да ми Јенисеј мекано шумори
Поспаним валима што се вуку
Сибирска вила као да ми збори:
Спуштам ти зубљу на озеблу руку!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: