Сјећање: Мој пријатељ Ћиро
1 min read
Пише: Мишо Вујовић
Упокојио се професор српског језика Светозар Ћираковић – жртва апархејда у Црној Гори. Отишао је никшићки Доситеј, још један бескомпромисни борац, човек који се није помирио са одлуком власти да му укину језик и преименују га у рогобатно – посељачени сурогат назван матерњи, данас такозвани црногорски.
И ту је наука занемела сила заживела. Али није заћутао Ћиро омиљени професор српског језика генерацијама никшићких гимназијалаца.
Био је отмен и једноставан. Приступачан свима, разумео је сваки младалачки несташлук, загрлио би ђачку муку као своју, давао више него што већина може, а могао је много да да још више да понесе. Његов терет достојанства, намењен реткима, носио је отмено као мало ко. Када су му језик убијали није узмакао. Професор српског језика Светозар Ћираковић није пристао да буде ни пасивни ни неми саучесник у еутаназији душе и препакивања свести народа.
Представљао се као “убоги учитељ скадарски”. Одлазио је годинама, сваког викенда у Скадар, да предаје нашој деци српски језик. Одважно је носио и своје родитељске, никада зацељене, ране.
Својим крстом је сведочио да још има оне Црне Горе која нас је чинила поносним и којом смо се дичили и која данас очито васкрсава.
Волио је да се присети нашег заједничког боравка у Скадру. На тврђави Гојковице младе, данас преименоване у Розафу, снимао сам га док говори
“ Зидање Скадра”, очи му засузише на Тарабошу великој гробници црногорских јунака у Балканском рату.
“Имао сам од злата јабуку па ми ноћас паде у Бојану не могу је никад прежалити”, говорио је са сузама стихове познате песме рањени професор кријући бол за својом рано преминулом децом.
Отишао је професор достојанства и принципа- академик доследности до краја веран етичким , професионалним и људским нормама, жртвујући егзистенцију да би сачувао достојанство. Бирао је између образа и задњице. Наши преци, нису имали дилему, сада је то реткост и ти си пример, да има наде за спас и мрве образа у Црној Гори, професоре мој честити.
Отишао је мој пријатељ Ћиро у освит слободе која се као сунце иза тамних облака полако помаља над Црном Гором.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Imao Sam cast da mi Ciro bude profesor I da ga licno poznajem. Na svome primjeru je pokazao sve ono sto nas je ucio,sto je danas velika rijetkost,Ali je iz njegovog primjera vaskrsla Crna Gora
„Имао сам од злата јабуку.“ Како то лепо звучи. Нисам познавао професора али оваквим људима треба одати почаст и свако поштовање. Колико је вредна та наша епска поезија а колико је је многи не разумеју. Уназад неколико година на слави ЦШО Светог Архангела Михаила у Торонто замоли ме пријатељ и кум славе да и ја нешто кажем. Како је позив био неочекиван нисам чак имао времена да у глави осмислим говор па кажем аудиторијуму следеће: Можда сте очекивали да вас задивим актуелним догађајима. Но, ја волим прошлост а она нам је учитељ садашњости. Вероватно многи од вас не знају да је на Сорбони на тему Мајке Југовића одбрањено преко петстотина докторских дисертација па бих и ја данас међу вама да оживим ову науку у целоме. После успешне монолошке драматизације бацих поглед по сали. Готово да није било никога ко није заплакао.
Недавно, се десило још нешто вредно помена. Једна моја пријатељица се уда за једног приморца Хрвата. Како сам тада живео у Београду присуствовао сам њиховом венчању. Брак је доживео крх и она је остала сама са децом. Децу је извела на пут изшколовала их и сада би да иде у пензију. Био сам нешто послом у Требињу па је позвах да се сретнемо у Цавтату где сам једну ноћ преспавао док и спремао се за сутрашњи лет. Позвах је да се видимо. Дођем у Асторију кад тамо она и њен бивши заједно. Зачудих се када га видех. Убрзо сам сазнао да он покушава да јој се врати, а када је чуо за мене изразио је жељу да ме види. Пред крај разговора и вечере, он ме не знам из којих разлога упита, шта после толико година мислим о њима двојма. „Имао си пријатељу од злата јабуку коју су пустио да се изгуби у Јадрану.“ Био је мој одговор. Има нас, има који умемо да ценимо наше и вредности нашег народа. Како бих био срећан и задовољан да сам и сам познавао оваквог једног лингвисту. Нека му је покој души ведрој и лака црна земља.
Neka ti je laka crna zemlja ljudino.
Бог да подари вечни покој и радост души твојој професоре Светозаре!