Сјећање на Алберхта Шиндлера или Љуба Бабића

Пише: Владимир П. Петровић

Кроз целокупну српску историју наш народ је имао много искрених пријатеља. Сетимо се само Арчибалда Рајса, Ребеке Вест, леди Пеџет… Ипак чини се да искренијег пријатеља од немачког барона Алберхта Шиндлера нисмо имали. У историји света ретко су забележени примери да су људи из чисто идеалистичких побуда одбацили своје порекло, достојанство, каријеру и породицу. Такав је био овај немачки барон, који се одрекао свих привилегија и постао Србин, Љуба Бабић. Исто тако чини се да не постоји пример сличан овоме, да је таквом човеку узвраћено толико подло и покварено. Ово је епска прича о човеку витешких манира и џиновске снаге који је читавог живота примао подмукле ударце од оних које је највише волео. Ово је повест о човеку који је постао жртва своје љубави.

Барон Алберхт Шиндлер фон Клејстенбург (доцније Љуба Бабић) је рођен 1890. године у Источној Пруској (данашња Пољска). Отац му се звао Едуард а по националности је био Немац. Носио је чин коњичког пуковника и служио у Аустроугарској војсци. Мајка Саломеја Миколајчик је била Пољакиња, у блиском сродству са председником пољске владе Станиславом Миколајчиком у току Другог светског рата. Поред Алберхта, Едуард и Саломеја су имали шест кћерки које су се удале за аустријске официре.

Млади Алберхт је детињство провео у Јорданову у Пољској све до 1900. године, када са родитељима прелази у Беч, по потреби очеве службе. Основно школовање завршава у Бечу, да би потом уписао Војну академију. Њу успешно завршава 1911. године са одличним успехом и владањем. Добија чин артијериљског официра. Од професора је оцењен као марљив и талентован ученик.

Прво место службовања Алберхта Шиндлера је било Бања Лука. У почетку службовања био је неинформисан о догађајима у анексираној Босни и Херцеговини. Кроз интензивна дружења са тамошњим српским живљем он почиње да схвата каква понижења трпи српски народ од стране Аустроугара. Посебне пријатељске односе је имао са бањалучким трговцем Љубом Бабићем. То упада у очи његовим колегама у војсци који почињу да га називају немачким издајником и пријатељем дивљих Срба.

На позив својих српских пријатеља одлази на Светосавски бал у јануару 1912. године. Ту упознаје прелепу Српкињу Јелену Бућин (рођена 1892.) и заљубљује се у њу на „први поглед“. Сам Алберхт (Љуба Бабић) је у интервјуу београдској „Политици“ („Политика“, 23. јул 1928, 8. стр.) рекао да је са Јеленом плесао читаве ноћи и да јој је изјавио љубав. Осећања су била обострана. Алберхт исте вечери проси Јелену, а сутрадан одлази код њених родитеља по благослов. Они нису имали ништа против овог предлога, али су захтевали да и његови родитељи дају сагласност. Истога дана он пише писмо својим родитељима у којем тражи благослов за женидбу са Јеленом. Алберхтови родитељи су били пренеражени. Одбијају да дају благослов са изговором да Јелена није племкиња и припада православној вери. Он им одговара да Јелену воли више од свега и да ће се упркос њиховом противљењу оженити са њом.

Отац му кратко одговара: „Са црном Циганком дозволићу, са Српкињом не. А ако и преко моје воље то учиниш, одрећу ћу те се“. После очевог оштрог писма Алберхт је увидео да за њега више ништа не значи немачко порекло и одлучује да постане Србин.

Крштава се у цркви Свете Тројице у Бања Луци и узима име Љуба Бабић, по свом најбољем пријатељу. Одлучно захтева и на крају успева да му се у Аустроугарске војне књиге упише ново име Љуба Бабић. 1913. године испуњава своје обећање и венчава се са Јеленом Бућин. Овај догађај је изазвао велике потресе у Аустроугарској војсци, али због узавреле предратне епохе, он није кажњен и избачен из војске.

Одбивши понижавајући Аустроугарски ултиматум после атентата на Франца Фердинанда и његову супругу Софију, Србија улази у рат. Љуба Бабић је одмах на почетку рата пребачен на фронт у чину кадета аспиранта. Пре одласка на фронт Љуби Бабићу је супруга Јелена рекла: „Немој се тући против Срба и Руса. Гледај да се на сваки начин предаш и пређеш на њихову страну“. Њему такав савет није ни требао. Он је већ одавно одлучио да пређе на српску страну и раскрсти са својим пређашњим пореклом. Пред саму Церску битку он са својим пријатељем Душаном Радовићем и неколико Аустроугарских војника српског порекла прелази на територију Србије код Љубовије. Први официр са српске стране са којим се сусрео је био генерал Миливоје Зечевић. Он га упућује Живојину Мишићу. Љуба Бабић је касније овако описао разговор са војводом Мишићем: „Генерал ме је питао како се зовем.

Одговорио сам: ‘Љуба Бабић’. На примедбу генералову да рђаво говорим српски, превалио сам преко језика раније смишљену лаж. Најзад кад ме пред растанак питао шта бих желео, одговорио сам да бих волео да будем примљен у српску војску. Генерал Мишић ме тада пољубио у чело и рекао ми: ‘Е, то ми је мило. Камо среће да имамо бар педесет хиљада таквих Босанаца’.“

По наређењу војводе Мишића Љуби Бабићу је одмах дата униформа српског артијериљског водника у упућен је у артијериљску јединицу. Међутим ни то му није било довољно. Захтевао је и на крају добио премештај у одред чувеног војводе Војина-Вука Поповића. У овом одреду показао је невероватну храброст и јунаштво, што се касније препричавало у читавој српској војсци. Понесен таквом причом Љубу Бабића на положају посећује војвода Степа Степановић који му од срца захваљује што се бори за праведну ствар Србије.

После Албанске голготе и опоравка на острву Крф, распоређен је на Ветерник. Почињу борбе са Бугарима. У сећању његових сабораца остао је упамћен један тренутак борбе. Наиме, Љуба Бабић је са своја два топа помагао напредовање пешадије. Међутим, бугарска артиљерија је пресекла телефонске везе између осматрачнице и његових топова. Не видевши како би другачије помогао српској пешадији, Љуба Бабић устаје из заклона и почиње да командује својој послузи. Бугарска артиљерија га је приметила и почела да засипа својим оружјем. У облаку дима, под сталном могућношћу да га бугарски меци погоде, он је остао у мирном положају, командујући све док српска војска није победила у окршају.

Након ове успешне операције, Љуба Бабић је распоређен са своја два топа и двадесет пешака да чува прелаз преко Албаније код Ђукаса. И ту дужност је обављао веома савесно па је остала сачувана следећа анегдота. Баш на том делу, италијански војници су одлучили да се згоднијем путем врате у своју земљу. Љуба Бабић им то није дозволио запретивши им применом силе. Када су му Италијани одговорили да има мало наоружање и недовољно људи, он им је лаконски одговорио: „Јесте, али док имам шест зрна и двадесет пешака, ви нећете проћи.“ После овог одговора Италијани су одустали од преласка на овоме месту. Успешно завршивши све задатке које је добио од стране српске команде његове дужности у рату су завршене.

Љуба Бабић, илустрација Милан Ристић, извор „Политикин Забавник“

За велико јунаштво и истакнуту храброст Љуба Бабић је за време рата добио мноштво српских и савезничких ордена. На предлог војводе Степе Степановића добио је прву армијску похвалу и орден Белог Орла са мачевима. Доцније је добио дивизијску и армијску похвалу, златну медаљу за храброст и још једнога Орла са мачевима. После епизоде са италијанском војском добио је белгијски орден Леополда Другог. Чувши за његово велико јунаштво, регент Александар Карађорђевић га је је позвао на Јелак, где му се захвалио на херојској борби и као дар му дао златну табакеру са својим монограмом у бриљантима.
У периоду између два рата почиње нова епопеја нашега јунака. Његова херојска дела су заборављена и упада у канџе корумпиране и неправедне администрације. Највеће понижење је било када га нису унапредили већ је остао са чином из Аустроугарске војске (а унапређени су чак и заробљени Аустроугарски официри). Да срамота буде још већа да би постао капетан морао је да полаже практични испит (који је свима признат јер су учествовали у рату). Ипак је успео да га положи, али на највећу препреку је стао када је полагао за мајорски чин.

Официри из комисије који су већ одраније били љубоморни на њега правили су разне сплетке и чак га три пута оборили. Тек из четвртог пута, на инсистирање краља Александра I Карађорђевића он је добио чин мајора. Међутим, он није поклекао пред овим неправдама и наставио је да се усавршава и верно служи војсци Краљевине Југославије.

Службовао је у свим крајевима предратне краљевине, а дуже се задржао у Зајечару, Требињу, Мостару, Осијеку, Ђаковици и Приштини. Последње године пред рат је провео у Прилепу. Његов командант у то време је био генерал Милан Недић. Увидевши марљивост и поштење Љубе Бабића, Недић га је унапредио у чин пуковника.

Априлски слом краљевине Југославије је дочекао у Скопљу. Не желевши да падне у руке Немцима он одлази у Земун код женине родбине. Чувши да је његов командант и пријатељ генерал Милан Недић оформио Владу народног спаса одлази у Београд и ставља му се на располагање. Не желећи да се меша у идеолошке размирице он захтева да добије посао у којем ће моћи да штити српски живаљ. Та молба му је и испуњена.

Прихвативши веома комплексан посао Љуба Бабић је почео са радом. Марљив, поштен и изузетно прецизан он је са припадницима српске државне страже, граничарима, као и добровољцима започео борбу са одметницима у Хомољу. Највећи проблем у овом делу Србије су представљали одбегли робијаши који су чинили најтеже злочине, а који су се прикључили разним оружаним фракцијама. У овом раду, он је пажљиво пратио ситуацију и уважавајући сваку притужбу народа оштро кажњавао злочинце, којих је било на свим странама. Остало је записано да се често сукобљавао са партизанским јединицама, али и Пећанчевим четницима који су малтретирали околно становништво као и са припадницима Љотићевих одреда који су одступали од наређења и вршили тероре, а често и са Немцима. У обрачунима није марио ко је ко, и на чијој је страни, већ само како поступа према народу.

Пре сваке борбе Љуба Бабић је лично проверавао величину и положај непријатељских снага и то најчешће прерушен као трговачки путник или српски сељак. До краја 1941. године његовим заслугама је цело подручје Источне Србије очишћено од стране комуниста који су злостављали народ и несавесних припадника четничких одреда Косте Пећанца и Љотићевих снага. У знак захвалности за предани рад на заштити српског живља генерал Милан Недић га унапређује у чин генерала за доказану личну и командну храброст.
Неколико дана по унапређењу у чин генерала ухапшен је од стране Немаца због велеиздаје Аустроугарске војске у Првом светском рату. Постоје две верзије о његовом хапшењу. Једна је да су га Гестапоу пријавили завидни Срби, а друга да га је препознао колега из бечке војне академије (вероватнија је прва верзија). По наређењеу немачке војне управе разрешен је свих дужности и спроведен на суђење у Беч. На њему је од стране фашистичког суда осуђен на смрт због велеиздаје у Првом светском рату. Тек на инсистирање Милана Недића казна је преиначена на дугогодишњу робију.

Пребачен је у заробљенички логор Оснабрик у којем су били српски ратни заробљеници. Ту се тек показала српска глупост и неправда према овоме хероју. Шиканиран је од стране српских официра да је немачки човек (овако су шиканирали човека који је од стране Немаца осуђен на смрт) и слуга издајника Недића. Провокације су настављане из дана у дан, а по наговору официра поједини војници су чак неколико пута Љубу Бабића и физички напали. Већ ослабљеног здравља Немци га пребацују прво у болницу, а потом у логор Хамелбург. Ту га затиче крај рата и ослобађање од стране савезника.

После рата Љуба Бабић отвара кројачку радњу у Минхену где окупља око себе српске војнике. Сплетом чудних околности ступа у пријатељске односе са генералима Димитријем Живковићем и Илијом Брашић (који су га малтретирали у логору Оснабрик). Они у замену за негоњење пред комунистичким судом, ОЗНИ одају где живи Љуба Бабић. Пошто савезници одбијају екстрадицију, ОЗНА га киднапује и доводи у Београд.

После дуготрајне и исцрпљујуће тортуре отпочето је суђење. Судија је био партизански пуковник Милоња Стијовић. Оптужен је за убијање партизана и злостављање недужног становништва. Наведено је да је убио преко 33000 партизана (толико их није било у читавој Србији у првим годинама рата). Оптужен је и за сарадњу са Немцима у земљи и иностранству, а у циљу моралне деградације оптужен је и за силовање једне партизанке. Свестан да не може доказати своју невиност Љуба Бабић пред неправедним судом, а да би спасао своју част фокусира се само на случај наводно силоване партизанке. Показавши суду дописницу у којој се отац те партизанке захваљујује Љуби Бабићу за хуманост и покушај да се она ослободи, суд је повукао ову тачку оптужнице. О готово комичном току овога суђења сведочи интервју Драгомира-Драгог Стојадиновића који је дао чувеном српском писцу Бориславу Пекићу.

Од стране војног суда Љуба Бабић је осуђен на смрт стрељањем и одузимањем националне и грађанске части доживотно. О каквом је суђењу било реч говори и чињеница да судија није могао да изговори немачко име Љубе Бабића, Алберхт већ је уз видно замуцкивање на крају изговорио Адолф Шиндлер.

Током последњих дана он је сабирао своје успомене и друговао са колегама осуђеницима. Тада је и Драгомиру-Драгом Стојадиновићу испричао доста појединости из свог живота. Није се бојао смртне пресуде већ само мучења од стране комуниста. Из затворске ћелије је изведен у раним јутарњим часовима 2. септембра 1946. године и одведен у данашњу зграду богословије на Карабуми. Током дана спроведен је до Аде Циганлије или Стрелишта (место на половини пута између Јајинаца и планине Авала) где је над њим извршена смртна казна стрељањем. Његови земни остаци сахрањени су на тајном месту (највероватније где су сахрањени и остали стрељани од стране комуниста).

Прошло је више од шездесет године од смрти Љубе Бабића, а име овога хероја и његова дела су заборављена. У прво време нова комунистичка власт је овога човека блатила и сврстала у ред најгорих злочинаца, јер су знали добро, да „кажете ли лаж довољно пута и затим је понављате, људи могу почети веровати у њу.“ Кратковиди, какви смо ми обично Срби, заборавили смо овога јунака и препустили га ништавилу. Можда је управо ово време, прилика да се сетимо хероја који је читав свој живот посветио нашем народу, а кога смо ми одбацили, убили и на крају заборавили.

Љуба Бабић у српској штампи

-Опширан чланак аутора књиге о генералу Љуби Бабићу објављен је у магазину „Геополитика“ (октобар 2011). Чланак можете погледати овде.
-Текст о Љуби Бабићу је објављен и у ревији „Историја“ (септембар 2012.). Можете га погледати овде.
-Текст Драгослава Бокана о Љуби Бабићи можете погледати овде
-Опширан чланак о Љуби Бабићу објављен је у „Политикином Забавнику“. Можете га погледати овде

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: