Сјећање на човјека који је градио свјетски углед српско-црногорског Института “Симо Милошевић”

Пише: Проф. др Борко Ђорђевић

Ин мемориам: доктор, професор Милан Обрадовић (1943 -2020.)

Навршило се више од месеца дана како нас је заувек напустио доктор Милан Обрадовић, једна од твораца светског угледа Института “Симо Милошевић” у Игалу. Преминуо је у 77 години живота у Лос Анђелосу, где је одлазио у посету синовима и породици и где се лечио од опаке болести. Много ми недостаје и као колега, као врхунски стручњак, као човек и као пријатељ. Верујем да недостаје и Херцег Новом и Игалу.

Ми смо били другови са Медицинског факултета у Београду, који смо као генерација завршили бурне 1968. Милан је специјализовао реуматологију, физикалну медицину и рехабилитацију. Ја сам седамдесетих отишао у САД и специјализовао естетску хирургију. Био је добитник Фулбрајтове стипендије и усавршавао се на америчким универзитетима.

САД нису завеле Милана Обрадовића, вратио се у родну Црну Гору и мене потом 1987. године довео у свој Херцег Нови. Рекао ми је тада:

“Борко, у Игалу имамо Институт “Симо Милошевић”. То је врхунска југословенска медицинска установа са светским стандардима. Дођи да радимо заједно!”

Позвао ме да у Игалу у Институту “Симо Милошевић” развијемо програм за естетску хирургију и дерматологију. Поштовао сам његову реч и на врхунцу своје хируршке каријере у САД напустио сам Америку и дошао да креирам нови програм у Црну Гору.

Да ме орасположи и припреми за нови почетак посла у естетској хирургији у Игалу Милан Обрадовић се нашалио и рекао ми:

“Нису наше Црногорке у лепоти и карактеру ништа мање лепе и паметне од Американки !”

Милан је то јако добро знао, јер је живео и у Црној Гори и у САД. Свим срцем је волео Институт “Симо Милошевић”. Ова модерна клиника за лечење реуме и болести костију настала је заједничким напорима Југославије, односно Србије, црне Горе и Норвешке. Институту је доктор Обрадовић подарио свој живот. Био је медицински директор овог Института за физикалну медицину, рехабилитацију и реуматологију, потом и директор маркетинга и међународних програма, начелник Норвешког програма и начелник Поликлинике Института Игало.

Очекивао је и трудио се да постане генерални директор, како би усавршио организацију и рад Института, али му се није дало. Политика је била важније од његових способности и жеља.

Доктор Обрадовић је био поштен човек и велики борац за добро. Трудио се деценијама да се Институт “Симо Милошевић” развија као модерно лечилиште, да има јако стручан кадар, модерну опрему и светски стандард у медицинском третману пацијената и у развоју здравства у Црној Гори. Жртвовао је своје слободно време и део породичних обавеза да би са сестром Љубицом Батричевић организовао мој нови операциони блок у Игалу.

Као искрени хуманиста посветио је свој живот здрављу и школовању људи и у Црној Гори, и у Југославији, и у Америци. Био је професор, декан Колеџа за сестре “Краљица Јелена”, продекан Више физиотерапеутске школе и предавач. И председник Удружење физијатара Црне Горе. У политици је, такође, био успешан као одборник Скупштине општине Херцег Нови, председник Покрета за независност Црне Горе за Херцег Нови, посланик Скупштине ЦГ, члан многих одбора, радних група стручних и политичких, као и међународних професионалних асоцијација.

Доктор Милан Обрадовић био је познат од Лос Анђелоса преко Осла до Токија, али се увек враћао Херцег Новом и Игалу.

Није дао да се Институт “Симо Милошевић” урушава, ни као здање, ни као лечилиште, ни као колектив. Веровао је у своје кадрове, у људе у Институту, са којима је од Бање Игало направио светски бренд. Причао је до последњих дана свог живота да је “Игало најбољи производ који Црна Гора има”.

Веровао је у будућност Института “Симо Милошевић”, Игала и Херцег Новог.

Јако добро смо сарађивали као доктори медицине и као људи. Његова идеја и пројекат Центра за естетску хирургију и дерматологију у Игалу је са успехом су заживели. Ја у њему и данас радим. Временом смо Милан и ја постали јако добри пријатељи. Знао сам све његове чланове породице. Док је Милан Обрадовић живео у Америци помагао сам његове синове Александра и Марка Обрадовића да се прилагоде животу и постану школовани стручњаци у Калифорнији, у којој данас живе са својим породицама.

Обрадовић, кога ће по добру, енегричности, хумору, једноставности и мудрости, памтити генерације Боке Которске и Калифорније, за собом је оставио супругу Миланку, синове Александра, Марка и Павла, кћерку Милицу и бројну родбину. Ја ћу га вечно памтити као сјајног хуманисти, дивног човека, величанственог лекара на понос Херцег Новог.

Извор: tamodaleko.co.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: