Сјећање на Даринку Јеврић: Светлописи рукописа

Овог 16. фебруара навршило се осам година од смрти српске (косовско-метохијске) песникиње Даринке Јеврић. Наша славјанска госпа, наша Срб-девојка изболоване  душе, кључарка посред спаљеног кућишта, сабиратељка злаћаних повесних и песмотворних нити, умрла је од трајно незацеливих рана непребролних, прогнаничких збегова, умрла је од непрекинутог тужног пева над  раскопаним гробиштима, похараним манастирима, зарад угашеног свиткања косметских икона; угасила се попут Симонидине зене…

пише: Милица Краљ

Дароватељица речи узорне, вила равијојла српског песништва, покрстица жарних везиљом и сликом, сестра и вечна невеста (како су је из милоште називала песничка сабраћа), опевала је снажном, неколебљивом и непосусталом песмом муке и патње косовскометохијског простора.

Означивши песмом простор распете земље, указујући упорно на вековни историјски и културни простор ишчезнућа и коначне пропасти, она је истовремено изражавала и властиту постојаност и утемељеност. Сопствену и колективну – управо у целовитој тачци укрштања светлости и смрти, управо ту, на косовском метоху из ког се и разгранао косовски мит поставши мером витализма, јединственом мером којом се означава и опстајање, али и самопоштовање, али и стремљење небеским врховима, оној светлости спасоносној: “Нит дом/нит гроб/роду подно Проклетија/што мрчавно-сњежно злати/док очамали свати/проносе барјак мрклен/невјести пустој/пустопашној дјевици/ Сузиној сузи“(Метохија).

Продужени натпев страдања и успења, Даринкин и српски усуд бездомља, њена имагинарна звезда у попадалом снопљу, лелек дечанских звона, предачки бруј,  преселила се узаумну фреску- у светлосну песму, у бивствујући рукописни знак.

Над Непочин –пољем, над Лабом и Ситницом, над Самодрежом и Љевишком у пламену, у претећем и муклом времену, брижна и богобојажљива исписивала је Даринка рану вјековиту, мелемном речју видала је позледе, у бело- заветно атласплатно призренске свиле, срменим и златним жицама, срминим везом, уткала је у постојану песму симболички простор целог српског народа, уткала је горње и доње небо, узнесеност и понор, етички код рода: “Нијесам погубио таблице свете  у нежиду/нити затурио крст./Штовао сам Тројицу.“

Непосрнула духом у општем добу посрнућа, Даринка Јеврић поузданим искуством средњевековне поезије у којој доминира укрштање историјске и духовне основе, треперавом подрхтавајућом струном снажне песничке речи, исписала је и оставила у незаборавно наслеђе Песму – опомену и песму сведочанство о драматичном страдању национа.

Даринка Јеврић и својим животом и својим књигама посведочила је истину црног оловног времена, приневши на уздарје српском песништву вредно дело које стаје у ред са најзначајнијим остварењима савремене српске поезије.

Над овим земним пределом, у стопама ходочасника по светој хвостанској земљи, у песми којом се развиди небеско лице, блиста тешка неисплакана суза Даринке Јеврић, налик стврднутом грумену косовског  тла.

Рођена је 21.октобра 1947.године у Глођанима код Пећи. Објавила је следеће књиге:“Додир лета“ (са Ратком Делетићем и Браниславом Тодићем), „Преварени тишином“, „Нестварни записи“, „Ижице“, „Хвостанска земља“, „Слово љубве“, „Јудин пољубац“, „Дечанска звона и друге песме(избор), „Псалм бездомника и друге песме“(избор), постхумно су објављене “Посланице с Проклетија“ (приредиле Митра Рељић и Нада Павићевић).

Њена поезија заступљена је у бројним  домаћим  и страним антологијама и превођена на руски, енглески, немачки, румунски, литвански, чешки, пољски, шведски, бугарски, словачки, јапански, турски, македонски и  албански језик.

Добитница је књижевних награда:Младости, Лимских вечери поезије,  Смедеревске песничке јесени, „Лазар Вучковић“, Вукове награде, Грачаничке повеље, „Милица Стојадиновић Српкиња“, „Матићеве повеље, „Гордана Тодоровић“ и постхумно су јој додељене Повеља Кнез Лазар и „Душан Костић“. Први је добитник Децембарске награде Косова коју је вратила.

Радни век је провела у приштинском „Јединству“, уређивала је поезију у часопису “Стремљења“ и била члан уредништва новосадске „Сцене“.

Преминула је у Београду 16.фебруара 2007.године и сахрањена на гробљу Орловача.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: