Сјећање на књижевницу Исидору Секулић: Нестајање и пропадање сачувала ријечима

“Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре” ријечи су најумније и најобразованије српске књижевнице Исидоре Секулић која је рођена прије 145 година.

Она је прва жена академик код Срба. Српску књижевност обогатила је есејима, критикама, огледима, новелама, путописима и приповијеткама. Иако је говорила више страних језика, познавала разне културе, философију, музику и сликарство често је била оспоравана. У књижевност је ушла као већ формиран и зрео писац уносећи у њу мисаоност.

За њу је речено да је најкултурнија српска књижевница, а у доба када је живјела и стварала истицала је да воли црквене празнике и богослужења, што је било веома храбро јер су књижевници због положаја у друштву избјегавали да говоре о религији.

„Не волим туђ нос где му није место, не видим смисао, а видим одвратност да човек пред гробом жури да још последњи пут насити језик оговарањима и индискретностима“, казала је једном приликом.

Вољела је да путује, а када је путовала није била обични туриста. Интересовала се за културу, умјетност, језик, начин живота и карактере људи међу које је одлазила. Стога су њена “Писма из Норвешке” једно од најбољих штива. Поред многих занимљивих описа до изражаја долази мисао колико су људи на сјеверу морали да се боре са природом да створе нормалне услове за живот и како су се изборили, а како је нама, људима на југу природа била благонаклона, а нажалост ми смо сами себи тешки.

Једна од њених најзначајнијих књига је дјело “Сапутници”, за које је Јован Дучић рекао да је једна од најбољих у европској и српској књижевности. Као да је Исидора Секулић пишући у “Сапутницима” о дјевојчици у бурету описивала своје дјетињство и самоћу која ју је пратила цијели живот.

Критичари су истицали да не треба поистовјећивати дјевојчицу из бурета са ауторком, али просто та дјевојчица је посматрала свијет из свог затвореног свијета, из свог бурета слично као што је живјела књижевница.

Веома рано је остала без мајке и брата, па је у њено биће од дјетињства би­о уткан страх од смрти и болести, који је касније прожимао свако њено дјело.

Тако у дирљивој новели “Госпа Нола” из “Кроника паланачког гробља” говори о пролазности и узалудности, о смрти. Госпа Нола је вољела истину, правичност и човјекољубље. Била је озбиљна жена. Сви у паланци су знали да је она снажна и изузетна личност. Била је једноставна и скромна, радила је неуморно, а живот је посветила одгајању туђе дјеце, своје није имала. Била је богата, али је своје богатство схватала као могућност да помогне другима, онима који немају.

Како су казали критичари за стварање једног лика као што је Госпа Нола писац је морао да посједује снагу великог умјетника. Исидора Секулић је имала ту снагу. Кроз њен живот Исидора Секулић је приказала како нестају породице, како уз сав труд да чувајући мужево имање сачува породицу од пропадања, Госпа Нола није успјела.

Веома значајна дјела су “Ђакон Богородичине цркве” и “Његошу књига дубоке оданости”. Када је изашао први том књиге о Његошу, тадашњи утицајни политичар Ђилас напао је Исидору Секулић. Тада већ уморна и болесна спалила је други том књиге о Његошу.

Била је одбацивана и прошла је много тога, али млади умјетници су обожавали да одлазе код ње. У њеној кући на Топчидеру сваког четвртка организована су окупљања која су ушла у легенду. На њима се говорило о књижевности и умјетности. Ипак, једном приликом она је казала да није била срећна и да се с тим помирила.

Језик

Исидора Секулић је писала есеје у којима се бавила многим проблемима, па тако неки носе назив “Проблем земље” или “Проблем изузетне личности”. У њима говори о крупним питањима умјетности и науке. Имала је вуковски однос према језику, сматрала је да је аутентични језик само онај којим народ говори и ствара. Језик је сматрала културном смотром једног народа.

Извор: Глас Српске

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: