Сјећање на српског Микеланђела – Никшићанина Милоша Шобајића

Пише: Др Блажо Злопаша

Прије три године напустио нас је српски Мекалађело, Никшићанин Милош Шобајић преселио се у вјечност, испраћен Његошевом мисли: „ Благо томе ко довјека живи имао се рашта и родити“. Његово дјело то ће потврђивати, јер га је уврстило у најпознатија свјетска имена у домену културолошког стваралаштва. Судбина је хтјела, познавајући његово враголасто дјетинство, испољавајући чудесну енергију за дивљење, коју је задржао до његовог последњег тренутка, да сам последњи који је чуо Милошеву живу ријеч из болесничке постеље. Свакодневно смо разговарали и по неколика пута, што ми је било омогућено дозвољеним контактима са колегама клинике. Настојао сам да наше разговоре сведем на ниво хумора два „вјечита дјетета“, што је карактерисало наше дружење, а једна од Милошевих карактерних особина био је хумор, који је задржао до последњег тренутка и у болесничком кревету, на растанку са животом. На моја свакодневна питања како се осјећа, одговорио би: „Час боље, час горе!“ Наредни дан исти одговор. Кад се не би јавио на пропуштени позив, моја забринутост се увећавала. Али, јединствени Милош, смогао би снаге да ми из болесничке постеље шаље и духовите поруке. Последња коју је написао, кад се растајао са животом, све казује о планетарном великану умјетности, српском Микеланђељу: “Нијесам добро, борим се, али се надам да ћу из овог „Трећег свјетског рата“ изаћи као побједник!“. Овакве духовите поруке човјека из болесничке постеље, који се растаје са животом враћале би ми наду, у нешто што је нереално, да ће његова енергија, мени знана из његовог дјетињства у Никшићу, граду кога је неизмјерно волио, побједити опасног убицу, корону, који је створен и рођен на Западу, како га је Милош видио. У једном разговору признао ми је да дани раног дјетињства у Паризу и Истамбулу нијесу остали у његовој души и сјећањима, као дани безбрижног дјетињства на никшићким улицама, пољанама и брду Требјеси.

Посебан дио живота издвајао је године проведене у граду свјетлости, Паризу, јер је тај дио живота, истицао би, захтјевао од свих умјетника да мисле својим главама и да буду аутентични, јер у супротном сви би се сурвали у сликарску провалију, сви они који су дошли у тај град и сагорели крила на превеликој свјетлости коју Париз одашиље, а коју нијесу издржали. Мали број сликара у том граду је посједовао аутентичност и то га чини магичним, јер су сви умјетници хрлили у њега, надајући се да ће је баш у њему наћи. Значајан дио живота у овом граду је дружење и пријатељство са нобеловцем Петером Ханадекеом, који је својевремено написао текст за мографију о Милошу Шобајићу. Нобеловац је спознао ко су били Милошеви преци, што је истакао у монографији:“ Милош Ш. Ствара сликарство гдје сва скученост његовог прертка експлодира и мијења правац према невиђеној слободи, на моменте скоро нападној: у сваком случају, свака његова слика, свака скулптура, јесу ослобађајуће. Због његовог претка? Због историје? Захваљујући њој? Против ње? Судите ви сами. Не, не судите-пустите да вас прожму те монументалне слике у дну једне алеје, дубоко и амбисно црне.“.

Овако је виђење Нобеловца Петера Хандекеа, величине дјела свог пријатеља, јер Милош је са поносом истицао своје корјене, а посебно би истицао славног предка Илију Шобајића, на кога је повукао таленат, који је студирао сликарство на Академији умјетности у Бечу и био један од најобразованијих црногорских акадмских цртача, графичара, примјењених умјетника и педагога, иако је био далтониста. Илијини цртежи-објашњава би- били су класични, конзервативни, супротни његовим , бунтовним. Милош је о свом сликарству говорио као о једној причи која се развија и добија различите форме, али ипак остаје иста. Сликао је о ововременом човјековом покушају да се избави, да се издвоји из гомиле, јер гомила је немислећа, мора да крене напријед, што даље, некад бос, некада у ципелама, некада пливајући… Размишљао би да не зна гдје ће тај разапети човјек, човјек у раскораку, најзад спустити ногу, гдје ће наћи избављење, а посматрајући стварност око себе, све је више био песимиста и биће све док не открије и утврди како да га ослободи од стега које му је наметнуо колективни Запад, а који не зна шта ће сам са собом, јер је уништио основне вриједности; човјека и породицу. Човјек је, прије свега мислеће биће, којем тешко можете да забраните да ствара, јер смо изградили нашу духовну вертикалу по којој имамо изграђене ставове о лијепом и ружном, о естетици, о поштењу и моралу. Кад вам неко покуша да разбије ту духовност административним путем силом, нешто што се коси са основним начелима слободног човјека, морате да се браните, ако у себи бар мало осјећате да си човјек, а све је то изреметио НАТО арт, невјероватном лажном изјавом: „ због мира у свијету“, тако је видио свијет око себе славни Никшићанин.

Период узрастања у Никшићу, био је погонска снага у његовом стваралаштву, јер је био поносан какве су огромне културолошке и друге вриједности подарили његови преци овом граду и Црној Гори. Урбана поетика Нишића зачета је у Друштву Никшићке читаонице коју су основали Шобајићи 1881. године, три године након ослобођења од Османске империје, стварајући први урбанистички план, по којем ће Никшић почети да се развија. Милошеви преци доселили су се из Бјелопавлића у Никшић 1877. године, браћа Панто, Шћепан и Бекица, а њихови потомци Симо, Бранко, Илија и Петар, крајем 19. и у првој половини 20. вијека, усмјерили су развој у културно-просвјетном и трговачко-занатлијском и јавном животу старог Никшића, оснивајући на црногорском простору прву читаоницу, позориште, оркестар, балове, музику, новине и часописе, прво културно умјетничко друштво „Захумље“…

Свјестан моћи својих предака, радо сам слушао његова сјећања из дјетињства и приче о баки Василији:“ У мојем најранијем добу у Никшићу бабе су биле главне личности у фамилији. На улици вас нису питали за име ваших родитеља, већ како ти се зове баба, јер се подразумјевало да је она била газда куће.

Мени је баба Василија била газдарица и слушао сам је као Бога, па су ме звали „бакин кокот“. Када сам имао 12 или 13 година био сам „бабин човјек“. Та породична хијерархија која баби даје централно мјесто је, бар тада, била врло карактеристична за Никшић. Не знам како је сада, вјероватно друкчије. Црна Гора је једна прекрасна земља, а ја сам из села Шобајића код Острога и не могу да се надивим тим дивотама Црне Горе!“ Упитао сам га, како је баба Василија остала његов незаборав, да ми објасни, одакле толики ауторитет никшићких бака? Одговор ме вратио у садашњост: „Баке су пуне доброте и племенитости, а животно искуство им је казивало шта ваља, а шта не ваља чинити, и то се уважавало!“ Настављајући разговор о збиљи времена, прожето хумором; о корони планетарни убица, а чим се ово зло најавило, визионарски ми је казао, да ће овај продукт Запада, убити милионе људи, не слутећи да ће и њега у гроб послати. У једном разговору визионарски је размишљао:“Корона је као Трећи свјетски рат, осмишљена на Западу. Нема тенкова и авиона, али она убија. Уништене су цјелокупне привредне дјелатноси, од великих до малих произвођача, занатлије и појединци, који су живјели као појединци од дневне зараде и хонорара. Десетине милиона остало је без посла, док су умјетници међу онима којима је било забрањено да функционишу, опасно је да постоје, јер угрожавају данас основне „вриједности“ колективног Запада, корупцију и профит! Неће ово вјечно трајати, знам, да ћемо ми, на крају, изаћи као побједници, јер је Српски народ заједно са Русијом из предходна два Свјетска рата изашао као побједник, а да ће преображај и мишљење духовне вертикале почети баш у ликовној умјетности. Ту је најпогодније да се каже, да све што смо досад сматрали за квалитет и вриједности више не вриједи, него долази концептуална умјетност направљена од НАТО пакета и звала би се НАТО арт! Задатак Запада је да се сруши та вертикала коју смо градили стотинама година у овом хришћанском свијету. Зашто то све? Зато, што нови свјетски поредак захтјева човјека без образовања човјека који не припада ни једној нацији ни једном народу и човјека који ће да прихвати ту нову диктатуру, нови неофашизам или чак и нови комунизам, који глобализам очигледно спрема. Слободни људи бјеже и покушавају да скину те стеге глобализма и да се спасу од размишљања које намеће глобализација.

Црна Гора у својој историји успјела је да савлада тешке тренутке, сачува своју духовност и херојство. Те двије категорије које чине нашу суштину, нијесу биле идеал којем је тежио Мило Ђукановић и ДПС. Напротив, та власт, настала је на континуитету комунистичке идеологије, имала је за циљ да атрибуте који представљају понос народа, замјени неким другим „вриједностима“, а то су, стварање личне приватне државе под страним покровитељством и лично богаћење уз прећутно одобравање осиромашених грађана. Такав профил власти, да би опстао, стварао је аверзије, продубљивао мржњу и подјеле међу грађанима и својим рођацима, конструишући привид велике опасности која долази од родбине из Србије. Стварао се страх од самог себе, који је требао да примора уплашеног да се што прије промјени и да се у најкраћем року изроди у неког другачијег од себе самога, и тако се спаси од самога себе, да постане неко који би заборавио свој језик, вјеру, историју и све што чини његов идентитет, а прихватио све што му намеће глобализација, његово је реално размишљање.

С обзиром да Милош потиче од родитеља-оца Воја, часног дипломате и мајке Мире који су били партизани, његово рођање је било симболично. У крштеници му пише да је рођен у Београду, а рођен је у мећави на планини Папуку и са младом мајком Миром смјештен је у партизанску болницу. Како је тај покрет био под командом Јосипа Броза, у којем су били и његови родитељи, питао сам га, како види подизање соменика Брозу у Подгорици, а близу споменика постоји улица која носи назив „Голооточких мученика“? Одговор је реалност коју је потврдило вријеме: „Броз је урадио све што се од њега очекивало, односно да стави Србе у ћошак и прекине за пола вијека нашу духовну и државну нит. Направио нам је огромну штету, подржан у тој криминалној акцији, од свих, па чак и СССР-а. Логор Голи оток, Западу је био сасвим прихватљив, јер су у њему лежали Срби, а највише из Црне Горе. Милошевић је био комунистичко чедо, који се нашао у тешком окружењу свих српских непријатеља, онда када је свијетом завладала само једна сила, остао је усамљен пред нечувеном агресијом која се на нас сручила 1999. године. Он је најбољу мисију одиграо на суђењу у Хагу, гдје је доказао сву лаж агресора и потврдио снагу српског народа који се бори за опстанак и оставио поруку да Запад и глобализам могу гурнути свијет у катаклизму!

Стање у којем се свијет налази видио је умом генија. Стварни господари су они који су власници новца. Они господаре свим становницима на Земљи и представљају изузено мали број индивидуа. Неколико десетина таквих власника новца управљају судбином цјелокупне популације од осам милијарди људи. Зато им је потребан глобализам, у којем би остварили апсолутну контролу и власт. Потребан им је нови тип човјека, који не припада ни једној нацији, без порода и без образовања. Он треба да буде без религије и без сопственог мишљења, јер само такав може да задовољи потребе свог господара. У циљу стварања таквог човјека, све је организовано за рушење наше духовне вертикале, коју смо стварали миленијумима, у корист сасвим новог поретка, неопходно за стицање тоталне контроле и власти.

Три године су се навршиле, када је у препуној сали“Комбанке“ дворане на тргу Николе Пашића у Београду, поводом слављења стотог рођендана мајке Мире, промовисао књигу „Мојих девет живота“, оно што је било невјероватно, претворило се у вјероватно, за трен су се угасила свих девет живота, српског Микеланђела, омиљеног и славног Никшићанина и Црногорца, какви су красили његошевску вјечну Црну Гору, за разлику од данашње, настале 2006. године, коју су прокламовала два Никшићанина, по директиви Запада, у изведби лажног референдума, под назором њихова два пандура Липке и Лајчека.

На промоцији, те вечери, након величанствене бесједе врсног интелектуалца и дипломате професора др. Дарка Танасковића, чије је лице било прекривено заштитном маском, дивљење свеприсутних Милошевим девет живота. Слављеник је био изузетно весео, пун енергије и надања, уз пиће и весело ћаскање окупљених пријатеља, доминирао је слављеник без маске на лицу што је правдао:“Нове генерације су пављене од лошијег материјала. Ми смо прављени од челика и бетона. Данас младима стално нешто фали. Мени не фали ништа, очувао ме је само позитиван дух! Кад је видио маску на мом лицу, истргао је и бацио под ноге, навикао на мој осмијех, да ли је могуће да и ти опонашаш труле генерације, које су прављене од лошијег материјала, а по цио дан буље у мобилне телефоне, а ми смо се играли фудбала крпењачом на баба Стакиној њиви, гдје данас хотел „Оногошт“, разбјежали би се, кад би се појавила баба Стана са тољагом да нас јури што јој газимо њиву!

Славни умјетник, свјетске репутације, живот је посматрао филозофијом на свој начин: „Ми сви живимо због судњег часа, знам да ћу живјети 120 година, јер моја мајка Мира данас слави стоти рођендан ( данас у 103. години је очуваног бистрог ума) којој је посвећена и ова књига „Мојих девет живота“ и ово вече!“Кад би писац ових редова, оно што је било, све наше разговоре, шале, погледе на живот и реаговања, сакупио у једну књигу, били би то разговори и понашања два весела дјетета, упркос што је моја животна стаза мало дужа. Кад би се у шали спуштали на тај ниво, темељен на истини, најбоље смо се разумјели и релаксирали од неугодне свакодневнице. Са одушевљењем је слушао моју причу о његовој мајци Мири, љепотици којој су се дивили Никшићани и окретали за њом, када би се појавила на чувеном никшићком корзу, које је описао славни Тин Ујевић. Шетње никшићким корзом украшавао је мирис никшићких липа, који је усахнуо за вријеме деструктивне владавине ДПС-а. У сјећању ми је прича мога оца, када су Италијани 1941. године почели да сјеку липе никшићким улицама, да их користе за огријев и кухиње, јер је Никшић био опкољен партизанима. Група Никшићана, међу којима и мој отац, пошли су код италијанског комаданта да га замоле да то не чине, а грађани ће помоћи да за то користе брдо Требјесу. Италијански комадант је уважио захтјев грађана. Љубав према завичају је неизбрисива многим догађајима, а један од њих је омладинско учествовање писца ових редова у пошумавању Требјесе, уништене за вријеме окупације и на формирању парка испред старе гимназије, бившег дворца Краља Николе. Један од неопростивих зала за вријеме владавине Мила Ђукановића и деструктивног ДПС-а, је рушење славног, прелијепог културолошког здања позоришта „Дома културе“, копије „Народног позориша“ у Београду, које је подигнуто 1924. године од добровољних прилога никшићких занатлија, писало је на мрмерној плоч, у којем је одиграна и прва позоришна престава, Бекице Шобајића, „Опсада Никшића од Турака“. Српски Микелађело, свјетског реномеа, поносио се својим прецима, и што наставља српску традицију своје старе породице из Црне Горе, јер сви чланови те породице Шобајића, цјелокупну своју енергију употребили су да направе себи и околини љепши живот. Створивши прво позориште, први оркестар, читаоницу, биоскоп, часописе и новине, прву робну кућу, донијели су европски дух културе у своју Црну Гору. Сви писци, сликари, научници из те фамилије, обожавали су њихову Црну Гору и били свјесни да су Срби; говорили су српским језиком, писали су ћирилицом, славили Свету Петку и били поносни што су такви и што су Црногорци. То је било херојско доба, кад је братска љубав и слога оних из Војводине и Шумадије, Поморавља или Крајине, и оних из црногорскг крша, није довођена у питање, јер је то исти народ. Интересантно и болно му је било, кад је схватио у једном периоду, да више није постојало баш ништа од институција културе које су његови стари створили у том лијепом граду Никшићу. То се десило у једном црном времену, кад је било укинуто позориште, и биоскоп. Укинута је књижара и библиотека, јер култура и образовање нијесу били потребни народу које су спремали човјека да забораве своје поријекло, да постане неко, који би заборавио на све оно од чега је саткан од свог поријекла, прије свега, да заборави свој језик, своју вјеру и постане неко савим други, са којим ће власт моћи да манипулише по свом нахођењу. Сматрао је да је ДПС био на добром путу да ментално модификује и конвертује један број својих грађана, за своје политичко финанцијске потребе. Али, одговор велике већине, који је желио да задржи своје достојанство, срушио је ту олиграхију са власти 2о20. године која је дуго јахала и да Никшићани одбране достојанство предака од режима који је опстајао на криминалу, корупцији, похлепи, мржњи и продубљивању подјела међу браћом, завађајући народ само због огромног финанцијског интереса елите ДПС-а на власти. Удар на идентитет његових предака и завичаја био је његов дубок бол, што је глобализам закачио и Црну Гору, одушевљен библијском литијом, истицао је своје надање, да ће испуњење Његошевог аманета, враћање капеле на врху Ловћена, вратити његошевски дух вјечне Црне Горе у којем су стасавали његови славни преци и дубоко усадили Милошу величину и дух Његоша.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: