Сјећаш ли се?

Пише: Емило Лабудовић

Сјећаш ли се?

Отишао си давно, једва да још држим у сјећању облак прашине који се дизао за аутобусом који те је одводио у незнано, у сањано, у неизвјесно, негдје тамо гдје је обећавано нешто боље, нешто другачије. Отишао си, а у очима, у којима су се гнијездиле сузе растанка, мајка, скамењена поред пута, очево ћутање и сестрин поглед пун зебње, понио си неизбрисиве слике долине утонуле у зеленило, у дубоку сјенку облака који се, црн и озебао, вазда вукао од Чакора. А било је љето, био је јул, и било је вријеме које је, као и свих година прије и послије, мирисало на дим, на лелек и на смрт.

Сјећаш ли се?

Пут те је водио поред сеоског гробља, зараслог у папрат и дреновину, на чијим је нахереним и натрулим крстачама скапавала још једна крвава, црна страница родослова дома твог. А сјећаш ли се да је тада било забрањено сјећање, да се није смјело подсјећати, градити знаке који говоре, обнављати и истрзати из зуба времена „тугу сокака родних“ како је некад писао наш Душан Костић? Тугу села закланог, стријељаног и спрженог огњем вјековне мржње. Сјећаш ли се тишине којом те је тога јула испратила Велика, глувила у којем је, као на колац набијена, вриштала истина, истина о злу, о погибији, о крви нејачи, жена, дјеце, о никад зараслим ранама нанешених крвичким ножевима. Истина о којој се морало ћутати јер је било вријеме ћутања, вријеме у којем жртве нијесу смјеле да то буду.

Сјећаш ли се?

У скромном дрвеном коферу (очева успомена на војничке дане), уз нешто мало брижљиво опраног и испегланог рубља, нешто мало за тебе изабране хране (а нама шта остане) понио си и небројено пута ти испричану причу о нашој изгибији. Испричану шапатом, на уво, у поноћни вакат, уз утрнуту лампу, у ноћима безмјесечним и олујним, јер је било вријеме зла послије зла, глуво за истину, за правду и за чист рачун.

Сјећаш ли се?

У новчанику, у којем се тијеснила једва скупљена и од уста одвојена, цркавица, понио си и слику твоје тетке. Слику на којој је тек пристасала дјевојка, једра, насмијана, пуна живота и снова о животу. Слика, опрљена огњем и почађала од дима, од времена, од суза, од туге, од немирења. Слика која је, изнова и изнова, у сјећања и њихову језу, у очај, у нестишани бијес, зауздан страхом да не крикне, враћала једну те исту слику о дану у којем је ноћ, мрачна и злослутна, пала усред подне, па никако да сване. Ноћ која траје ево већ осму деценију, а све се чини да је била јуче.

Сјећаш ли се?

Био је 28. јул. Љето у пуном замаху, врело и већ сушно. Небо је већ данима пламтјело, вјетар је довршавао оно што се покушавало скрити у хладовину, под букве, храстове, под брестове, у поподневну сјенку Зелетина и Виситора. Тужно су шуштале већ свеле стабљике кукуруза, шљиве су једрале и пуниле се соком, а Велика је мирисала на покошено сијено и зној. Чуло се откивање коса, лајали су докони пси а, опет, владао је некакав мир, тежак и густ као млијеко са пашњака Кукавице. И ништа није слутило на зло које се ваљало и вукло долином Лима, подмукло као змија отровница. А онда, као гром из ведрог неба, планули су огњеви, заштектали су аутомати и митраљези и разлегао се лелек. Смрт је походила Велику и косила немилице.

Сјећаш ли се?

У дједовој кући било их је дванаесторо „наших“ и бака Милица, дједова ташта, из оближњег села, пристигла да обиће ћерку породиљу, чији се тромјесечни син блажено љуљушкао у колијевци. Дјед се са осталим одраслим мушкарцима из села већ био склонио у оближње шуме како би што мање иритирали Њемце из „Принц Еуген“ дивизије која се повлачила и бјежала пред надирућим јединицама ослободилаца. Рачунало се, професионална је то војска, неће на жене и дјецу. Али, није се рачунало на комшије, Муслимане и Албанце из Плава, на њихову мржњу старију од свих њих појединачно, мржњу вјековима скривану и гурану у кунете, у провалије времена, у морање… мржњу која је тога јутра планула жешће од свих огњева којима је горјела Велика.

Сјећаш ли се?

Кад је планула дједова кућа, кад је јекнуо врисак заробљене чељади, баба је тетку, која се опирала и грчевито држала за рагастов, успјела да изгура кроз прозор и натјерала да бјежи низ кукурузно поље. Дочекавши се на ноге, поглед јој се укрстио са погледом човјека којег је, као мирног и трпељивог, знала и често сусретала (продавао је клинце и чеврме на плавској пијаци), погледом звијери гладне крви и убијања. Држао је буктињу којом је подстицао већ распламтјели огањ који је лизао уз смрчева брвна и као аждаја гутао кућу. А онда је викнуо, позвао њемачког војника и показо прстом на њу. „Партизан, партизан“ урлао је Фадил, непрестано упирући прстом у њеном правцу. Њемац је хладнокрвно уперио аутомат и почео да пуца, док је тетка сумануто бјежала и котрљала се кроз кукурузе, низ стрмину. Неколико пута осјетила је нешто као убод стршљена и нешто топло што јој се сливало низ руку, низ тијело.

Сјећаш ли се?

Смирај дана није донио и смирај спрженом селу. Дједа је све до пред зору слушао плач тромјесечног, још некрштеног, сина чија је колијевка, неким чудом, остала недирнута насред згаришта, јер су пљачкашке хорде вулнетара још увијек дивљале селом и довршавале крвави пир. Смрт је у зору на небо узнијела последњу жртву и последњу породичну наду. Тетка се, након три дана, појавила са три ране, двије на лијевој руци и једном на грудима, које су, сјећаш ли се, годинама од стране власти и инвалидске комисије, „крштене“ као последица послијератне експлозије ручне бомбе. Као да се тетка играла пиљака са „крагујевком“, па она експлодирала. Сјећаш ли се њене приче како је годинама касније сусретала Фадила (и даље је продавао клинце и чеврме на плавској пијаци) и пред њим, као кривац, спустала главу и укривала поглед. А он је, маниром побједника и праведника, гледао право.

Сјећаш ли се?

Дјед се поново оженио и створио фамилију чији смо изданци и нас двојица, оградио кућу на истом темељу, над истим патосом на којем су се, као на мјест злочина у крими – филмовима, оцртавале контуре изгорјелих тијела. Прекрио их је тепихом, да их не повређује и наставио да храни нас и своју тугу чемером без лијека. Сјећам се, а и ти си га затекао довољно дуго да памтиш, његових честих дубоких уздаха у глувим сатима несанице, његових скривених крупних мушких суза које су се, као бисери, сливале низ од дувана пожутјеле бркове. А тетка… она је све до свог уснућа у Господу, тајила своју тугу и своје ране, јер није било вријеме у којем је било дозвољено памћење и прича о истини. Кришом је, зором, док су још и пијетли спавали, палила лојаницу на каменим хумкама, јер, рекох ти, није било вријеме за памћење и дизање споменика.

Пишем ти ово, мада знам да знаш и да памтиш, у нади да ће ови редови помоћи да слике не изблиједе и не стопе се са маглама заборава. Велика и данас, полупразна (гробље нам једино напредује), ћути свој бол и сваког љета скида красте са никад зараслих рана. Опет је припекло, завјесе јаре трепере над долином, али нема више кукуруза, шљиве су обољеле и годинама не рађају, а све је више безоких кућа и натрулих прагова. Али, гдје год да је, Велика памти и не заборавља. Сваког 28. јула, окупља потомке око цркве – споменице и, у молитви, уз мирис тамјана, призива Небо да се умилостиви невиним душама које не стигоше да остаре.

Овог јула очекујем и тебе и нема тога изговора који би оправдао твој изостанак. Очекујем и унуке због којих, вјеруј, и исписујем ове редове, циједећи их из дна душе као гнојав чир. Јер, „боли слеђена тишина Виситора“ (опет се ја држим за Душанову бол, бол свих нас палих челом на ове опустјеле ледине), боли и не попушта.

Чекам да се вратиш (у међувремену је онај пут којим си отишао асфалтиран), да изнесем под крушку ону препеченицу коју ти чувам ево је трећа година) па да још једном одћутимо ово сјећање, јер ријечи су празне, немоћне, недовољне за бреме које носимо у души. Да опет, као некад док смо још били и док нас је било, дочекамо звјездану ноћ, и да, уз ватру, испричамо унуцима све што морају да знају. Тешка је прича, млади су, далеко је од њих оно смутно и крваво вријеме, али и оно је њихово, њихов генетски код без којег, у ово однељуђено и дехуманизоано доба, неће знати ко су, одакле су и куда треба да иду.

Чекам вас, чека вас Велика, чека вас нада у трајање, чека вас све оно што чини и оправдава смисао свега онога што је било и на чему смо утемељени. И да знаш, шта год и гдје год да градите, темељи су вам овдје, у овим урвинама, на овим згаслим огњиштима. И ако овоме окренете леђа, ако заборавите, ако се бацити каменом на ђедове сузе, на теткине ране и заћутите, и Господ ће заћутати и на нас заборавити. И увијек имај на уму ону мудрост, старију од свих нас: ко заборави, заслужује да му се понови.

Док одлажем перо, зарђало од неупотребе, сунце полако тоне за Виситором а сумрак се, као хајдук, краде долином. Залазак, румен и оперважен позлаћеним порубом, обећава ведар и вјетровит дан, говорила је твоја бака, али сјенка зебње и притајеног страха којем нема непосредног повода гнијезди се негдје иза ума, јер са Чакора опет надолази мрк облак, градоносан и пријетећи. Ко зна, можда ће над Великом опет погром, али то је већ божје давање. А ово људско, заправо нељудско, звјерско и крвничко много је опасније од поводња, од олује, од града, од бијеса разуздане и помахнитале природе. Јер, земља и човјек на њој временом се опораве, од зла људскога опоравка нема. А сјећање је једини лијек.

Сјећај се и учи друге да се сјећају, јер заборав је трулеж, канцер који нагриза душу и тијело народа, отупљује га и чини бесловесном масом која се тако лако гњечи и обликује туђим рукама. Не мрзи, не свети се, али се сјећај, јер то је чин који те чини човјеком, човјеком културе модерног живљења, живљења достојног времена и мјеста међу народима вриједним поштовања. И нека те не лажу како су прошлост и сјећање непотребан баласт, отров који вуче уназад, мрак из којег се не виде свјетла будућности. Лажу те, јер ако заборавиш ко си нећеш знати ни куда ћеш. Сјећај се и учи друге сјећању, јер само ћете тако знати да сте људи, да сте народ и гдје вам је мјесто на мапи историје. Ако заборавиш, заборавиће те, не заборави то никад.

Чекам вас и надам вам се, надам се и вјерујем да док је вас и оних који ће доћи вашим траговима Велика неће нестати у ватри и диму и, као Помпеја, заувијек остати затрпана пепелом страха и ћутања. И док вас чекам, и док вам се надам, док се спушта још једна ноћ пуна авети прошлости, несанице и несмирка, ноћ у којој ни пси не лају, коначно ми не смета што „сам сам и пуст сам у завичају“ (непревазиђени Душан Костић који као да је прије толико деценија слутио ова времена самоће и пустоши). Чекам и надам се, а ти се сјећај и учи друге да се сјећају.

Нека је добродошла зора нашег сретања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: