Сједи доље, довољан два!

Пише: Емило Лабудовић

Да се одмах разумијемо: на страни сам наставника и професора. Из више разлога. Јер их сматрам важном кариком друштвеног напретка, јер су темељ на којем се зида будућност и јер су, мимо многих и прије многих, одбачени на друштвену маргину. Али, прије свих тих разлога, на њиховој сам страни јер им је обећано. И не само обећано него и потписано. А дата ријеч и оно што је потписано мора се испунити. Јер, срамота је лагати.

На њиховој сам страни јер сам у „утакмици“ Влада – радници (а и професори су радници, зар не) увијек на страни радника. Јер, дијете сам радника који је четрдесет година радио најтеже физичке послове, одлазио на радилишта са парчетом кукурузе, којом се око подне и ексер могао укуцати, и парчетом сира, шест дана у недељи. Радника којем је мизерна плата каснила и по пола године и који је пензионисан са најнижом пензијом у држави. Без стана и без кредита. Али, радника који је волио своју фирму и никад није штрајковао.

На страни сам професора из разлога предивних успомена на дане мога школовања. На прву и највећу љубав мог живота, учитељицу Муневеру, а потом на плејаду дивних људи који су нас и образовали и васпитавали и својим примјерима градили од нас људе. На вријеме кад је бити „вуковац“ (тадашњи пандан данашњој Лучи) значило заиста знати и бити за корак испред осталих. На вријеме када се пред наставницима и професорима скидала капа и обарао поглед, јер су били ауторитети у сваком погледу. И још из сијасет других разлога данас сам на страни наставника и професора који протествују пред Скупштином. На њиховој сам страни, али им се не бих придружио.

Можда једном, кад дугну глас и овако се окупе због стања у школству, због накарадних и времену неадекватних програма, због експериментисања од једне до друге владе, због партијских директора, због школа које прокишњавају, не грију се и на нивоу су табле и креде. Због резултата Писа тестова. Због чињенице да од силних „лучоноша“ из основних школа више од 75 одсто њих у средњој једва достижу мршави добар успјех, а на факултетима свега њих 7 одсто редовно полажу испите. Због тога што су им школе постале полигони вршњачког насиља којег ни сами нису поштеђени. Због несувислих притисака родитеља који би да су им мезимци одлични ђаци а да нису „угријали столицу“. Због тога што су школе, од установа које су биле храмови, постале свратишта у која се одлази јер се мора и да би се „убило вријеме“, и због тога што највећи број наставника тамо иде са извјесном дозом страха.

Знам да је хљеб важнији од свега јер сам био свједок и учесник времена у којем га или није било или га је било тек да се елементарно не би било гладно. Знам, и наставници су људи, очеви, чланови породица, подстанари… и да као такви имају право на највише социјалне домете. Знам, такође, да се на њима не смију ломити копља сулуде економске политике, пљачке и башмебрига за друге. Али, међу још живим професорима данас су и они (не пред Скупштином) који су ме учили да се не може дијелити оно чега нема и да се не може довијека с торбом о рамену по окрсном свијету.

И знам да ће ме разапети али… „драг ми је Сократ, али истина ми је дража“! И, са тог разлога ми све ово личи на сусталу рагу са које се „јахачи“ утркују ко ће прије да скине узде, седло и покровац. А све ће то, једном, морати да плате, са свима нама, дјеца и унуци и оних који данас протестују пред Скупштином. И поред тога што сам некад био добар у рачуну, ово одузимање од минуса не умијем да саберем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: