Сјенке над Европом

Писма са села којег више нема

Пише: Емило Лабудовић

Писао сам ти већ да овдје вријеме тече изван ритма на који си навикнут, да се мјери посебним, много ширим, аршинима, и да дани личе као јаје јајету. Тако се и ова недјеља скоро ничим не издваја од јуче а, сва је прилика, ући ће и у понедељак у истој одори, истим оним спорим кораком којим се клупко трајања намотава са преслице времена. Сунчано је, мирише на прве цвјетове трешања, зуј пчела надјачава жубор оближњег потока, а стадо оваца вриједно пребира по тек зазелењелим пашњацима. Недјеља је, макар календар о томе свједочи, али једини њен „свједоци“ овдје су испрегнути Митин „Дорат“ и плуг остављен у пола бразде, јер овдје се недјељом ништа крупно не ради.

Ипак, чак и овдје ова недјеља има у себи нешто посебно, празнично и свечарско. Враћам се сјећањем у вријеме када су овај дан красиле државне заставе, школске приредбе, излети, параде… Дан у којем се именица „побједа“ писала великим словом и била прво лице једнине државе и народа. Овај мајски датум чинио је дан посебним, даном поноса и даном осјећаја припадности великој породици побједника над мраком, над злом и над злочином. Али, од свега тога, од све посебности и значаја овог дана, данас је остало само сјећање и питање: ко је то побиједио нашу побједу?

Деценијама је овај дан припадао свима и сви су се поносили њиме. Био је биљежен величанственим представама снаге и спремности да се зло више не понови а побједа брани и одбрани. Али, временом, на сјај побједе над фашизмом почеле су да падају сјенке, да се гасе рефлектори и да се у његовом залеђу рађа један други дан и датум. Дан и датум који би Дан побједе учинио ефемерним, небитним, застарјелим и сувишним. Европа, ова данашња, слободна и демократска, тога дана се одрекла и замијенила га „својим“. Дан у којем се ослободила авети која је њене народе коштала педесет милиона житеља, свјесно и врло намјерно „покривен“ је датумом у којем је француски министар, Роберт Шуман, промовисао своју идеју њене нове организације. Неспорно је да тај докуменат, „родни лист“ данашње Европске уније, заслужује свој „дан“, али зашто је одабран баш овај? Зашто тај докуменат није могао бити промовисан дан прије или дан касније, или било који други дан?

Не треба превише мудрости да би се закључило да то „датумирање“ није било ни мало случајно. Напротив. Намјера да се дан и значај побједе савезника над фашизмом маргинализује и одбаци у други план, више је него очигледна. Као што су и разлози толико очигледни да просто боду очи. Јер, тешко је било градити европско заједништво на линији подјеле између побједника и поражених. Тешко је, ако не и немогуће, било градити Европу без Русије а истовремено славити онај црвеноармејски барјак на Рајхстагу.

Непремостиву препреку осјећају новоевропског заједништва представљало је фашистичко наслеђе једне Њемачке, Италије, Шпаније… Требало је, и било је нужно, све те ружне мрље, трагове незапамћених злочина и егзодуса читавих народа покрити и прекрити „Одом радости“. Требало је, а уз Дан побједе било је немогуће, прекрити велом заборава Аушвиц, Дахау, Треблинку, минимизирати Јасеновац, Сајмиште, Јадовно… Амнестирати Шумарице, Краљево, Козару, развијати пепео над Великом, ућуткати вапај из „градова мртвих“ под тратинама Градине, „возова смрти“ и душегупки у којима су звјерски умирали милиони. Требало је да се заборави да је из Поткозарја након рата први војник стасао за пушку тек 1952. године.

Али, „превише је рана а премало дана да би их све, кужне, прекрили смијехом“! Ода радости није могла да прикрије лелек из забетонираних јама – костурница, свечани концерти филхармонија из Беча и Париза нијесу могли да надјачају корачнице мртве војске од Владивостока до Берлина.Требало је, и морало се, отићи корак даље у маскирању и прекрајању историје у чијем су огледалу лица многих Европљана личила на Арлекина. И учињено је. Рефлектори су опет окренути Балкану, српски народ је опет „прозван“ као некада „пето три“! Да би се заборавило на логоре и злочине у њима, промовисана је и у ранг геноцида ваздигнута Сребреница. Да се покрије Нинберг, формиран је Хашки трибунал чијих је хиљаду година српске кривице требало да спере крв са свих европских злочиначких руку.

То што су Хитлер и многи његови сарадници „пацовским каналима“, под заштитом и логистиком Ватикана, избјегли заслужену одмазду „покривено“ је хапшењем и убиством Слободана Милошевића.

А, чујем, тепихом цвијећа усред Подгорице покушава се забашурти сјећање на њено вишедневно „тепих бомбардовање“ од тих истих, наводно савезничких, Европљана онда када у њој више није било војних циљева. И тако је дан сјећања на побједу над свим тим злом сакривен Шумановим даном, вијенци цвијећа на гробовима јунака замијењени су цвијетним аранжманима по трговима, а звуци парадних корака угушени су тактовима бечког валцера. По њима ће данас, чујем, улицама града отклецати геријатрија наводних антифашиста предвођена оним Зувдијом, и то ће бити све. Побједа у рату поражена је у миру, Шуман је заставу побједницу са Рајстага, крваву и са двадесет милиона живота плаћену, бацио у прашину, а црвену звијезду замијенио гомилом жутих. Да није Москве и Београда, Дан побједе би био званично проглашен мртвим.

Ипак, не заборави, упркос свему, свим маскама, цвијетним аранжманима, Зувдијином „маршу“, данас је, ипак Дан побједе! Макар дан када ћемо у Херцег Новом наставити побједнички марш и једну од најригиднијих политичких солдатески у Европи овога вијека полако испратити у прошлост.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: