Сјевер и југ

Пише: Батрић Бабовић

Ко види наслов помислиће на чувену америчку серију о рату између двије стране свијета на том по много чему јединственом континенту. Наслов може да завара, уплаши или да разговори успавану машту. У овом случају ради се о последњем феномену. Не треба пуно погађати или мислити. Тајна политичког укуса лебди на дијагонали Беране-Улцињ. Или обратно. Кренимо редом. Ако ред уопште у збиљи црногорске политике постоји.
Коалиције су дуго красиле политички хоризонт широм Црне Горе. Борба за 35 мандата у Беранама и 33 њихова еквивалента у Улцињу попримила је епидемијске размјере. Ниво политичке кампање подсјећао је на беглук, увреде и клевете постајале су миље живота а борба за власт нагонска компонента фројдовског типа са одсуством свијести и савјести о вишим циљевима. Бирач је постајао средство, глас монета за виша политичка поткусуривања и џокер за западна унутарцрногорска политикантска намиривања. Брига у уређењу градова, урбанизацији животног простора, асфалтирању улица и очувању паркова и зелених површина, претворила се у став ко је са сјевера и југа за и против „ мањинске владе“.
Политичко крило мафије је преполовљено на обје географске стране црногорског свијета, меморандумске звијезде су наступиле у коалиционом шаренилу на коме би позавидио и Рим из доба Нерона, а самостални наступи политичких субјеката показали су непостојање реалполитике у Монтенегру. Догодило се да највећи политички антиталенат и сујетни предатор осваја импозантан број гласова, дијаметрално супротстављени политички субјекти „ тајно“ уступају једни другима бирачко тијело и врше најрадикалније политичке егзибиције о склапању будућих коалиција. Сви политички трудбеници су за принципе Европске Уније и Нато Пакта само то различито артикулишу.

Два локална бојишта показала су бесмисао црногорског парламентаризма. Сагледавањем политичког спектра не налазе се десница, центар и љевица. Постоје траса евроатлантизма, субјект који је „ промотер“ малигног „ руског утицаја“и политичко једноумље у свим партијама и странкама које има једну мисао: Како прићи Западу кроз каналне системе вестернизоване амбасадорске колоније лоцираној у предивној оази по имену Монтенегро. Необјављене анкете јавног мнења показују апсолутну надмоћ противника рата. Независно од таквог чињеничног стања у Монтенегру се радикализује украјинизација свијести са западњачким Ги Метанским моделом описаном русофобијом.
Примјера ради,у Беранама је један самостални политички субјект за одлазећу Владу и ЕУ а против НАТО, док је Влада за НАТО и ЕУ. Остали конституенти локалног парламента су против Владе(осим једног), а сви су за тековине ЕУ и НАТО.Одсуство стида и вишак дебелог цријева чува носиоце политика од самих себе. Има ли било какав ранг ово политичко лудило? Јесу ли Беранци и Улцињани придошлице са Марса? Чему украјинизација народа који је у колонијалној бразди?
Са југа телеграфски запис говори да је Улцињ за ЕУ и НАТО, мањинску Владу и обично као и Беране против себе. Потпредсједник Владе коју је сам срушио сања о новом мандату, мањинском акционарству и уз хармонику и лахор прољећне ноћи живи за „грађанску Црну Гору“. Изгледа да је отаџбина састављена од доминантних малограђанских елемената.

Овај запис са сјевера и југа мирише на лудило народа и рачунице главара. Беране и Улцињ имају све мање људи, а све више принудних путева у свијет. Ни једни ни други не препознају црногорску политичку голотињу. Иста остаје за рационалне аналитичаре и истинољубиве гласноговорнике.
Док сва ова Одисеја непрекидно траје, сунце изнад Јасиковца и поглед према Отранту остају нада за рањене и прозор у свијет за приковане завичајце.
Бирачко тијело је ситан жетон похлепних политичких муфљуза који су камен о врату остацима здравог разума у Црној Гори. Сјевер и југ непомично чекају бољи живот. Не онај у режији генијалног Синише Павића, него онај на који као људи имају легитимно и неповратно право.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: