Скакавац – Беранско село које има водопад, али нема ни метар асфалта

Пише: Милија Пајковић

Живописно и веома занимљиво село Скакавац, удаљено од Берана отприлике седам километара према сјеверу, у својем непосредном окружењу има старо српско утврђење Бихор-град, ушушкано као орловско гнијездо на надморској висини од 1057 метара, које су Турци освојили 1455 године, и то им је, уједно, био и први долазак у ове крајеве, иначе, посједе властеле Бранковић, затим има у самом својем средишту водопад са три велике пећине, Овчом из које избија питка вода и стропоштава се низ стијене, Говеђом и Козјом, из које и куља водопад, па онда има и легенду која се чува и преноси с кољена на кољено о пренасељеном средњевјековном селу и цркви која је прелетјела на друго мјесто, али зато нема ни метар асфалта, тако да је то једино село у беранској општини које у двадесетпрвом вијеку није осјетило погодности те врсте путне подлоге.

Посебна занимљивост, али и за помније изучавање, јесте, свакако, чињеница, да ни учестане изборне грознице, када због ње многа насеља и села добију на дар и нешто асфалта, ово село тај покушај одобровољења гласачког, односно бирачког тијела, упорно заобилази.

Истина је да упоредо са доњим дијелом села постоји асфалтна трака, у правцу југ-сјевер, али је то она магистрална која води према Рибаревинама и даље, али чим се одвојите од ње и уђете у насеље, царује макадам, који се провлачи поред ушорених и раштрканих кућа, поред гробља, до оних последње у брду према Градини, у укупној дужини не већој од три километра. Утолико су чуђење и невјерица због свега тога још више појачани.

Иначе, село није напуштено, као многа она која су добила одавно асфалтне вијугаве путеве, који се успињу до већине празних и напуштених кућа, напротив, из доста димњака вије дим, а кад смо већ код тога, није згорег напоменути да је Скакавац био некада густо насељено насеље са црквом. У доба цара Уроша, е сад којег по реду прилично је нејасно, село је било тако густо насељено да су се куће наслањале једна на другу и биле око саме цркве која је била некако по средини у равнини. Жене су шириле веш да се суши по огради цркве и дворишту; кад је то спазио цар Урош, који се био запутио у шетњу, проклео је мјесто и учинио да црква прелети јужно, једно километар, на зараван са пећинама, које се по њему назвало Урошевица. То значи да је, у ствари, црква пребачена тамо, готово преко ноћи и озидана уз саму стијену.

Постоје у Скакавцу и они који мисле да они, иако, вјероватно, нијесу потомци тог старог становништва, не барем сви, носе бреме проклетства цара Уроша, које се огледа и у томе што немају асфалтне џаде, али и кроз то да иако су уз прометни друм, којим свакодневно крстаре разна возила из правца Србије према мору и обратно, иако имају водопад, пећине и Бихор-град, који дијеле са оближњим Подграђем, здраву храну, смјештај и гостопримство, немају ништа од туризма. О могућем туризму прича се од стране надлежних само приликом неких посебних пригода. А скакавачки крај је као створен за пјешачење, планинарење, планински бициклизам, а ту је и купање у лимским вировима. Додуше, обновљена је испод самог водопада Скакавац воденица која је била стара преко двеста година, али од те старине и првобитног изгледа није остало ни трага и многи су незадовољни оним што је урађено.

Житељи Скакавца, они који су остали вјерни својем селу и они који су насељени у Беранама и знатно шире, удружени су у жељи да добију што хитније асфалт и одговарајуће мјесто на туристичкој мапи Црне Горе, јер знају да ће отварањем путног правца преко Јеловице до Колашина и даље ка Подгорици и мору бити значајно смањен проток на постојећем главном путу.

А дотле, до коначног добијања асфалта, који су обећавали и представници беранске општине и многи политичари, до правог туристичког представљања, о љепоти Скакавца најбоље ће проговорити ове фотографије, као што су говориле и раније, да су имале коме.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: