Школство и здравство

Пише: др Батрић Бабовић

Нико није тако једноставно као корона вирус са истоименом глобалном операцијом објаснио и демистификовао рупе и празнине бројних система и обзнанио степен њихове безвриједности и мртвила. У вријеме док медијски простор испуњавају опскурни садржаји, примитивни телевизијски догађаји на каналима са националном фреквенцијом јесу услов без кога се не може, а све штампане медије и портале испуњавају ефемерне садржине и јефтине празнине живота људи са јавне позорнице, нико од универзитетских професора, академика, писаца, новинара, интелектуалаца или посленика јавне ријечи не покушава да обзнани смјернице на који начин уредити и новој пошасти прилагодити системе школства и здравства.

Одавно је школска учионица са таблом и кредом постала страно тијело новог доба. Вертикални положај ученика који презентује своје знање и брани теорије из језика, математике, историје или природних наука одавно је замијенио компјутер и на англосаксонском скраћеничном језику он лајн контакт са предметним наставником. Оловка је испарила из ђачких руку, бијела хартија је замијењена конвертитским компјутерским екраном, а мрежњача ока је принуђена на трпну кохабитацију са виртуелним и дигитализованим синапсама на релацији ђак-професор.

Свијест и савјест предавача као преносиоца знања и ученика као субјекта који усваја иста и на тај начин креира аутономну инвентивност , раздаљинама се губи без трага и гласа. Одсуство писања, сликања,цртања и коришћења креде и табле убија креативни потенцијал и развој умјетничких садржаја код младих генерација. Кора великог мозга не прима импулсе са терена гдје млади ум преликава своју машту и разлива своју подсвијест. Из таквих збирова и умножака развија се нови свијет, док га компјутери као пригушивачи селе на виртуелни терен. Од основног образовања па до докторских и специјалистичких академских студија са редовним студијским програмима план и програм са релацијом предавач-ученик подводи се под даљински систем комуникација и губитак непосредности и близине. Некад је било немогуће замислити практичне вјежбе на анатомији и хирургији са компјутерским презентацијама и виртуелним компилацијама предметних садржаја.

Готово свакодневно архитекте и грађевинци помјерају пројекте у више димензија, историја се дигитализује, ревидира и прилагођава потребама политика, времену истраживања и интересима заједнице,а Хомер, Шекспир, Достојевски, Памук и остали писци и пјесници проналазе свој пут до онога ко то треба да оцијени перципирање њихове ријечи посредством интернета и сличних мрежа. Све више и наглашеније, жива ријеч и контакт очи у очи умире на међама тиркизно плавих екрана. Само генијални ум и ледена машта могу предвидјети какве се генерације роботизованих зналаца пакују у нове армије будућих интелектуалних елита. Са сигурношћу се може рећи да се смањује јаз између природно произведених зналаца у корона операцији и раније пројектованог глобалистичког система вјештачке интелигенције.

Наука постаје обамрла и бесциљна, умјетност је одавно без сочности и надахнућа. Живо и мртво ткиво између плагијаторства и креативности све више почива на препознавању нијанси разлика, благодарећи ријеткој људској проницљивости и филигрански стеченом знању. Пирамиду владања и знања разарају милијарде полуистина и њихове подлоге за будуће постулате коначних решења и услове без којих се даље не иде.

Медицина је направила јаз у употреби технике и практичних вјештина. Компјутеризацијом и дигитализацијом несвјесно се присвојио рачунар а отуђио човјек.

Садржаји литературе постају преписивачки, са максималним замршеностима на молекуларном нивоу и одступањима на нивоу базичних принципа науке. Стручни часописи са завидним индексима и квалитетима научних радова пружају минимална уточиште за решења бројних проблема. Велики број студија за бројне болести и љекове бива погрешно постављен или недовољно квалитетно интерпретиран. Појавом короне медицина се неформално дијели на ковид и нековид област древне науке. Ни шпанска грозница са милијардама пандемија није успјела да медицину сведе на немоћну слушкињу система и политичког поретка. Корона је родила повјерење и неповјерење, проширила непознанице и познате ствари у бројним процесима учинила неадекватним и непотпуним.

Вакцине је учинила средством опстанка и извором глобалних људских мимоилажења и подјела.Готово са сигурношћу може се рећи да операција корона у праксу уводи нове ентитете у међународну класификацију болести. Смртност од других болести остаје за боља времена и снажније аналитичке тренутке.

Он лајн живот води у лавиринте из којих нема излаза. Вријеме обично покаже да се без Хомера, Толстоја, Селимовића и Андрића не може у архитектонске мултидимензионалне зоне, нити у сложене хируршке и нехируршке процедуре. Алгебра и рачунске операције неуморно прате опште образовање у свим ускостручним гранама. Од момента кад је компјутер заузео бусију између љекара и болесника, медицинска догма и пропедевтика пропадају на непримјетан и бесповратан начин, а човјек губи човјека у формално-правном компјутерском зачараном кругу.

Школство на даљину и медицина на близину јесу немогућа мисија. Можда је тако и у свим осталим струкама и научним областима. А да су човјек и свијет отуђени показује демографија. Корона је маркер распадања досадашњег свијета. Можда и нови лист за оне који вјерују у Божји Промисао и Божје Допуштење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: