Скот Ритер: Ако не подржавате Русију онда подржавате сопствени пораз

Пензионисани обавештајац америчког маринског корпуса и војни аналитичар Скот Ритер, у другом делу интервјуа за РТ Балкан, говори о томе како ће изгледати свет уколико Русија не оствари циљеве у Украјини, као и како ће свет изгледати ако светски лидери не буду сели за преговарачки сто са Русијом.

Такође, говори и о Тајвану, Ирану, стању америчке демократије, али и о успону неонацизма у Украјини.

Скот Ритер постао је познат непосредно пре инвазије на Ирак 2003. године, када је јавно оспорио став Вашингтона, рекавши да Садам Хусеин нема оружје за масовно уништење. У последњих неколико месеци више пута је прогнозирао победу Русије у сукобу са Украјином, а за актуелну кризу оптужио је Америку наводећи да се САД понаша као „размажена супер сила“. Са Ритером је разговарао колумниста Александар Павић.

Тешко ми је да замислим неког на Западу, а поготово у Белој кући, ко је спреман на компромис или на поштовање било ког интереса који има Русија или било ко други. Улазећи у нову годину, да ли ће можда поново САД покушати да провоцирају Кину око Тајвана, или чак да подбуне Грчку против Турске, односно да ли би Турска или Тајван идуће године могли да буду жаришта у циљу ширења глобалног фронта?

Мислим да могућност увек присутна. Али узмимо Тајван за пример. Управо су одржали њихову верзију међуизбора, то су били локални избори за градоначелнике и градска већа. Међутим, председница Тајвана се заиграла. Веровала је да је њена партија у доминантној позицији, па је хтела да искористи ове изборе као референдум о њеној политици према Кини, а то је врло агресиван став који је заузимала заједно са САД.

Њен циљ је био да оствари убедљив резултат на изборима и тако тестира да ли је Кина спремна да зарати или не. Међутим, срећом по свет и тајвански и кинески народ, гласачи су одбацили њен покушај референдума.

Свет је добио двогодишњу паузу, јер ће она на изборе 2024, и не мислим да ће Тајван бити у позицији да води агресивну политику према Кини током следеће две године.

Што се тиче Турске и Грчке, турском председнику Ердогану у јуну идуће године следе председнички избори. Он има слабу позиције у држави, стање привреде није добро, многи покушавају да критикују и његову спољну политику.

Ердоган је у релативно слабој позицији, видели смо како делује у Сирији и у Ираку.

Затим, имамо и ескалацију напетости између Турске и Грчке. Неко време се чинило да се Турска спрема за рат против Грчке око острва у Егејском мору, одмах поред турске обале. Турска је оптуживала Грчку да их наоружава кршећи споразум потписан после Првог светског рата. Реч је о споровима у вези са територијалним водама, као и због потенцијала за истраживање гасних и нафтних налазишта. Владимир Путин је један од најспособнијих геополитичких играча на свету, и мислим да он схвата, важност Турске за руске регионалну политику.

Турска је НАТО држава, али се не понаша тако, она се понаша независно. Нешто од тога иде на корист Русији, а нешто од тога није на корист. Москва зрело политички управља овим питањем. Последња ствар која би Русији требала је да Турска уђе у сукоб са Грчком, пошто би то за Русију било дестабилишуће. Донело би неизвесност, и шта је онда Путин урадио?

Рекао је, од вас ћу направити регионално гасно чвориште, појачаћу Турски ток, даћу вам још један гасовод и подршку да постанете регионално гасно чвориште, што значи приступ не само руским енергентима, већ и оних из Азербејџана, као и из других земаља. Турска би тако могла да постане место које одређује цену гаса. То ће бити главни адут који ће Ердоган користити у изборној кампањи. Тако да мислим да ће Турска, на неки начин бити скинута са ратне мапе.

Што се тиче војног аспекта у 2023, мислим да ћемо видети војну кампању која ће свој зенит достићи до краја пролећа и која ће бити окончана до краја лета. Али то не значи да је сукоб завршен.

Мислим да ће Руси уништити украјинску војску, али ће следећа фаза сукоба бити економско-политичка, у којој ће Русија наставити да уништава украјинску инфраструктуру, и да притиска Украјинце да пристану на диктирани мир. Зеленски ће, сматрам, бити уклоњен идуће године. А ко год га буде заменио ту ће бити само да би испреговарао капитулацију. И онда се поставља питање, може ли Русија Украјини да наметне своју политичку вољу?

Мислим да ће за то бити потребна зима. Колико год ова зима била лоша, следећа ће бити далеко гора за Европу и Украјину. Суочићемо се са катастрофом, и из ње ће се изродити обликовање нове реалности у Европи и у Украјини, која ће бити прихваћена на основу договореног мира под условима које ће диктирати Русија. Сматрам да ће Сједињене Државе бити усредсређене на управљање овим неизбежним исходом и неће одвраћати своју пажњу тако што ће покушавати да изазивају сукобе широм света.

До сада нисмо поменули Иран. Проблем са Ираном је у томе што Сједињене Државе настоје да деликатно балансирају питања енергетске безбедности везано за одржавање европске привреде у животу. Ако нападнете Иран, сва та нафта у региону се уклања са мапе, цене ће експлодирати, а америчка привреда урушити.

Сада покушавамо да управљамо урушавањем европске привреде, а ако би се америчка привреда „пала“, то би била политичка катастрофа за председника који се кандидује за други мандат. Бајденов садашњи задатак је ублажавање катастрофе, минимизирање политичких последица. Тако да је за њега важно да 2023. донесе решење, јер ће онда Демократе ући у 2024. са самопоуздањем. Они не могу да дозволе да се овај сукоб продужи до изборног циклуса 2024, јер све што републиканци у тој ситуацији треба да раде је да залегну у фотељу и добацују по цели дан. Али ако буде решен, онда ће републиканци морати да понуде сопствено решење.

Питање је, може ли се руска победа ограничити на Украјину, и колики си део Европе у стању да задржиш? Јер, Европа пролази кроз тешко време, а следећа зима ће бити катастрофална. Нема више јефтиног руског гаса за попуњавање складишта. Тако да гас којим ће се попуњавати идуће године, с обзиром да ће, поготово због хладног таласа који ће захватити Европу, гасне резерве пасти практично на нулу.

Украјина је упропашћена. Све ово што им се дешава сада, пренеће се и на идућу зиму. А Украјина нема план Б, план Ц, једини план који имају је апсолутна катастрофа. Искрено, ако желите да озбиљно наудите Русима, пустите их да униште Украјину колико год је могуће, а затим приведите овај сукоб крају тако да терет обнове падне на Русију. А онда гледајте Русију како плеше, пошто ће Русији бити потребна помоћ, а Кина вероватно неће моћи да преузме цео терет. Требаће им европска помоћ.

Тада ћете имати преговарачку моћ, тако да ћемо видети шта ће Бајден урадити. Руси нису глупи, и они су тога свесни, тако да мислим да ће Русија сукобом управљати на врло одмерен начин, како би избегла ескалацију, али у исто време не би створила очекивања која се у реалности не могу испунити.

Не могу да замислим да ће ова администрација признати промену граница Украјине. Питање је, на вашем домаћем фронту, да ли је промена администрације уопште могућа? Хоћете ли уопште имати регуларне изборе и хоће ли демократе пустити неког другог да победи?

У Америци постоји пуно простора за побољшање, поготово ако ћемо себе промовисати као водећу демократију света. Будимо поштени, више не заслужујемо ту титулу. Некад јесмо, али више не.

Да ли мислим да ћемо имати изборе 2024? Апсолутно. Да ли мислим да демократе могу да изгубе те изборе? Сто посто. Корупција америчког демократског процеса није у томе што ће неко покушати да, попут Доналда Трампа, уграби, држи и чува власт.

Оно што уништава америчку демократију је новац који заступа посебне интересе. „Ситизенс јунајтед“ је једна од најгорих пресуда Врховног суда, којом је корпорацијама дат статус грађана тако да могу да неспутано упумпавају новац у изборе. Како се то може назвати демократијом ако огромна већина људи која би можда размишљала о кандидовању на неку функцију, то не може да уради зато што нема новац?

Ко онда бира кандидате? То није амерички народ, већ људи са специјалним интересима. Тренутно је све избачено из колосека због Доналда Трампа. Можете о њему рећи све најгоре ствари на свету, и вероватно ћете већином бити у праву, али је он уздрмао систем ком је очајнички требало дрмање. То видим као добру ствар, ако доведе до тога да се систем обнови у неком другом издању. Нажалост, не мислим да се то дешава.

Гледам како се Републиканска партија окупља око свог естаблишмента како би суштински повратили статус који су имали до 2015, када је Доналд Трамп објавио кандидатуру. Демократска партија се окупља око најнеквалификованијег кандидата којег су икад имали на председничкој функцији. Џо Бајден је апсолутно најгори, а алтернатива за њега је, по уставу, Камала Харис, која је још гора.

Они су само фигуре под контролом естаблишмента демократске партије који жели да задржи контролу над Белом кућом. Они би хтели да поново преузму контролу над Сенатом и над Представничким домом, како би могли да испуњавају агенду Демократске партије. Али то није агенда америчког народа.

Не ради се толико о томе да ли је оно што Американци мисле о Украјини важно. Искрено говорећи, боље је не питати Американце шта мисле о Украјини, јер већина не би могла да је нађе на мапи.

Огромна већина Американаца нема никакву представу, не само о томе где је које место у Украјини, него зашто је то важно. Зато овде може да се подржи режим којег је са интелектуалног и моралног становишта, немогуће подржавати. Режим који је пригрлио Степана Бандеру и његову идеологију. То би било толико одбојно не само за просечног Американца, већ за просечно људско биће, да би аутоматски одбацио све што се што је везано за западно-украјински национализам.

То је један од проблема које је Србија имала током читавог сукоба у Босни, распада Југославије. Амерички народ је неспособан да разуме шта се дешава, шта су биле историјске последице и контекст онога што смо дозволили да се деси, дозволили смо да наше мишљење буде обликовано медијима који су све поједностављивали и створили слику доброг против лошег.

Тако су Босанци и Хрвати били добри, а Срби зли. То је омогућило америчком политичком процесу да води политику коју је водио, иако је свако ко се бар мало позабавио историјом знао да је ствар мало компликованија. Не ради се о добром против зла, црном против белог. Можда Срби имају неке валидне аргументе које бисмо можда требали са саслушамо, али ми то нисмо урадили. Иста је ствар са Украјином. Дозволили смо да украјинска ситуација буде превише упрошћена, у смислу – Украјина је добра, Русија је лоша. Зеленски је добар, Путин је лош. И то обликује америчку јавност.

Када си био у Совјетском Савезу крајем 80-тих као инспектор за контролу наоружања, и када су након пада Берлинског зида демократија и слобода победили, да ли си могао да замислиш да ће на Западу неонацизам на неки начин бити рехабилитован и како је могуће, зашто је нацизам одједном тако добра ствар?

Оно што је занимљиво је да је крајем 80-их отворен прозор у совјетско друштво који је омогућио заинтересованим људима, попут мени, да видимо ствари које иначе не бисмо могли. Било је неколико новинара који су провели пуно времена у Совјетском Савезу. Почели су да пишу књиге које је требало да објасне нову Русију, нови Совјетски Савез. И било је у њима неких занимљивих ствари о групама у московском предграђу који су носили свастике и слично. Дакле, у Русији, у Совјетском Савезу дошло је до обнове неонацистичке идеологије међу младим скинхедсима. Питао сам се како је то могуће?

Путовао сам широм Совјетског Савеза, видео све те споменике херојима који су се борили против нацистичке Немачке, и видео колико јака осећања постоје у вези са тим. Дакле, како се то могло догађати у Русији, у Совјетском савезу, од свих места? Западна Украјина ми тада уопште није падала на памет. Знао сам све о Организацији украјинских националиста, за Бандеру, али сам мислио да је он искорењен током 50-их, да га је подржавала ЦИА, али да су га Совјети елиминисали, и да је Украјина интегрисана у Совјетски Савез.

Али, они су активно промовисали ту мрзитељску идеологију која је била утемељена у западној Украјини. Оборило ме је с ногу оно што се догодило 2014. године. Помислио сам како се то десило?

Све се одвило тако брзо. Пратио сам, покрет скинхедса у Немачкој, после уједињења, и оно што сам видео је да, углавном, ти неонацистички скинхедси, нису били прави нацистички покрети. То су незадовољни грађани у потрази за било чим што представља радикални отклон од онога што представља норму.

Тако да постоји разлика између тога и оног што се дешавало у Немачкој, оно што смо видели да се дешава у Украјини било је стварно, аутентично. То је било у крви, у ДНК. Никад нисам мислио да ћу то поново видети. Кад се Југославија урушила, она ружна историја Балкана из периода Другог светског рата и нацистичке окупације је избила на површину. Било је доста приче о Хрватској, усташама и сличним стварима које су гурнута под тепих пошто су, наравно, Хрвати били добри а Срби лоши. Тако да смо морали да игноришемо тај аспект.

У Хрватској је постојао проблем са ултранационализмом који је био снажно повезан са неонацизмом, а та повезаност гурнута је под тепих од стране Запада, зато што нам је било потребно да их подржимо. На то гледам као на претходницу онога што се сада дешава у Украјини, игноришемо ружну стварност тог неонацистичког политичког покрета, у поређењу с којим је оно што се десило у Хрватској бледа сенка.

Хоћу да кажем да су Украјинци далеко гори. Знам да ће бити Срба који ће рећи да су Хрвати били прилично лоши, и ја то не негирам. Само кажем да је, са мог становишта, ово што се дешава у Украјини горе. Мислим да би историчари могли да поставе питање – зашто нисмо поразили одвратну идеологију нацистичке Немачке? Зашто и даље наставља да живи у срцима одређених група у Европи?

Како видите 2023. годину, постоји ли разлога за оптимизам? Има ли светла на крају тунела или ће бити још горе свуда у свету?

Наредна година ће бити тешка, али ја на њу гледам као годину транзиције. Питање је, хоће ли то бити транзиција у бољем или лошијем правцу. Ово је тежак став за једног Американца, јер је супротан политици коју води моја влада, али је једина нада коју свет има убедљива руска победа у Украјини. Све што је мање од убедљиве руске победе ствара потенцијал за ширење сукоба и даљу дестабилизацију.

Светска привреда не може адекватно да функционише докле год је режим санкција против Русије на снази. Међутим, једини начин на који ће режим санкција против Русије нестати је ако се сукоб оконча, а једини начин да се сукоб оконча је ако Русија победи. Све осим опције у којој ће Русија диктирати услове решења сукоба Украјини и Западу ће нас увести у бескрајни рат до исцрпљења који ће јести Русију, јести Европу, и бити разарајући за све. То би створило потенцијал за још шири сукоб, у Придњестровљу, западној Украјини, Србији, Сирији, или негде другде.

Тако да ако не навијате за руску победу, онда навијате за глобалну катастрофу. Ипак, тужно је то што ће руска победа бити постигнута по ужасној цени за све који су умешани. Она ће Русију коштати много живота, а Украјину још и више. Коштаће Европу њене привреде, њеног економског здравља. Она би могла да доведе и до потенцијалног краха Европске уније. Знам да то Срби не желе да чују, пошто се ви жестоко трудите да постанете део Европске уније, али мислим да се кладите на губитничког коња.

Можда ће за вас бити боље ако бисте нашли неки излаз из својих економских тешкоћа мимо Европске уније, јер не видим да ће она опстати. Европској унији је потребна здрава немачка привреда, а немачка привреда тоне, компаније се затварају. Иста ствар је са француском и италијанском економијом. Ако одузмемо те три економије, шта онда остаје у Европи? Не много тога.

Дакле, не видим добре ствари за Европску унију ако се овај сукоб одужи. Најбоља ствар за Европу би била да Русија однесе тако убедљиву победу да више неће бити никаквог помена о украјинском прикључивању НАТО-у, или одсецању Украјине од руске сфере. Да Украјина постане небитна у европској геополитичкој матрици.

Сада у Француској слушамо Емануела Макрона како говори о потреби за новим европским безбедносним оквиром који уважава руске легитимне интересе националне безбедности, а који би почео са одвикавањем Европе од њене зависности од америчке војне моћи. Европа која није способна да стоји на сопственим ногама кад је реч о националној безбедности је суштински слаба Европа, која ће увек бити талац хирова својих америчких господара. Тако да, што овај сукоб дуже буде трајао, то ће Европа бити слабија.

Мислим да би 2024. година могла бити година одлуке. Нажалост, то значи да ће у Украјини током 2023. бити много борби и да ће се наставити економско пустошење Европе, које је она сама себи направила. Замислите шта би се десило да је Немачка у доброј вери преговарала о Минским споразумима, да је стварно притисла Украјину да прихвати Минск – где бисмо данас били. Замислте колико би европска привреда била снажна, колико би била енергетски стабилнија.

Данас не знам ни за једног Европљанина који поштује Америку, изван политичких лидера коју су од ње зависни. То је жалосно стање ствари.

Не желим превише да поједноставим ствари, али све што су Руси икад тражили је да буду третирани с поштовањем. То је све што су Руси икад хтели. Мислим да су Руси зрели људи, они разумеју да би појединци могли да се противе неким њиховим поступцима, али ако их третираш с поштовањем, они ће сести, разговарати с тобом, и имаће здраворазумски приступ спречавању и решавању сукоба.

Мислим да ће 2023. бити кључна, видећемо смањење важности петродолара како свет буде тражио алтернативне валуте за куповину енергената у иностранству. Видећемо успон БРИКС-а, можда и развој одрживе валутне корпе која би могла да конкурише долару кад је реч о куповини енергије, као и глобалних девизних резерви. Све ће то бити неугодно за Америку, она ће морати да се прилагођава и код куће и у иностранству.

Верујем да ће 2024. бити кључна и због председничких избора у САД, који ће условити позиционирање америчког естаблишмента у наредном периоду. Много тога ће бити условљено оним што се буде десило 2023, а то је да је Владимир Путин најважнији човек на планети. Он није диктатор ни апсолутни лидер, али он јесте главни извршни директор једине нације која ће се питати идуће године.

У искушењу сам да изговорим реченицу због које ћу звучати као они неоконзервативци – сматраћемо Русију одговорном, али у смислу да је на Русији да учини ствари бољим. Тако да морате да победите у рату за добро читавог света.

Отприлике. Нажалост. То није фер позиција за Русију, јер они ово нису ни хтели, ни тражили. Ово није био њихов проблем, они су увек тражили алтернативе. Путин је тај који је 2014. сео и са Меркеловом се договорио о дипломатском решењу, у време када је војно решење држао у својим рукама. Његова војска је била у позицији да победи украјинску војску, да их осрамоти и реши питање Донбаса. Путин данас признаје да је то била грешка, да није требало да им верује. Тако да неће поновити ту грешку. Али рећи да ћете победити и стварно победити – то су две потпуно друкчије ствари.

Колику год да је цену Русија платила, а јесу је платили, постоји још већа цена која ће морати да се плати да би се постигла победа која ће бити неопходна да доведе до резултата који је ради мира и просперитета потребан не само Русији, већ и Европи, Америци, свету. Шта је мој савет сваком ко ово слуша? Ако не подржавате Русију у овој борби, онда подржавате сопствени пораз, јер ће руски пораз бити пораз за цео свет.

Извор: РТ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: