Скривачи историје: Мило спавао од 1992. до 1995. године
Новак Аџић
Пише: Милош Станојевић
Када почну да дјелују скривачи историје ваља реаговати. Не смију се њихови текстови амнезије улоге Мила Ђукановића у догађајима од 1992. до 1995. године овлаш прелистати и оставити суду читалаца.
Ови млађи, када све то прочитају, могу научити да се Мило Ђукановић родио негдје 1996. године и да је тек напунио 23 године, а не 57 колико стварно има. Уколико то не науче, могу на основу тих писанија претпоставити да је Мило почетком 1992. године попио неку магичну таблету за спавање и у сну провео све тамо негдје до 1997. године, када се из кошмара у који је упао као Србин из њега освјестио као мулти и култи стопостотни Црногорац.
Новак Аџић данас на читавој страни ДПС новине истражује улогу Црне Горе у рату у Босни и Херцеговини. Наравно, свака ријеч је антисрпски обојена и наглашено се истиче како је Слободан Милошевић и Момир Булатовић помажући Војску Републике Српске постали актери великосрпске окупације која је хтјела Босну да припоји Србији, а у међувремену са топ наоружањем ЈНА напали недужне и ненаоружане Хрвате и муслимане.
Нигдје ни слова о томе шта је у том времену и гдје је био Мило Ђукановић. Колико нам је познато у то вријеме он је био десна рука Слоба и Момира и гласа није пустио нити се успротивио тој, како каже Аџић, “ великосрпској агресији ЈНА“. Када већ напада поменуте ваљало би да помене и Мила, јер он је богами тада лук јео и мирисао и нешто се од тога није ограђивао. Наравно, далеко од тога да дијелимо историјске скривалице Новака Аџића о рату у Босни и не мислимо да су тамо само Срби били наоружани до зуба, док су им се Хрвати и муслимани супроставили праћкама и пецкалицама.
Ипак, због истине из тог контекста не смије се изоставити Мило Ђукановић, јер је он био његов саставни дио. У свијетлу тог податка тек се у потпуности сагледава сва његова политичка манипулација и идеолошка револуција равна оној код Новака Килибарде, који је од великог Србина завршио у дукљанским књижевним и осталим аналима.
Због тога овим бацачима историјске магле ваља поручити да нијесу баш сви у Црној рођени послије 1995., већ да има и оних старијих који све добро памте и својим очима и ушима су слушали шта је у то вријеме причао Мило.
Грађанска култура не дозвољава да пређете преко оваквих Аџићевих скривалица, јер тиме као да се скривате од самих себе и своје здраве памети. А гдје то води и какве има посљедице баш потврђује политичка каријера Мила Ђукановића, започета на српском таласу, а окончана на дукљанском мору. Ипак, нијесу сви као Новак и Мило, па се још увијек сјећају шта је и како било. И то на жалост оваквих маскираних ДПС скривалица!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
E kakav je najbolje zna Draginja. Utekla od nesretnika kod jednog dekice u naručje.
Kad ne možete argumentima onda udri ogovaranjem istoričara!
Što se tiče Kilibarde i Mila koji nijesu ostali ono što su bili na početku 90-tih mogu da zaključim da samo idioti i budale,ako su nekad upali u septičku jamu, za uvijek ostaju u njoj da se nebi promijenili te da se onima , koji vole sadržaj septičkih jama ,za uvijek dragi!
Sta covjek da ocekuje od nekoga ko nije istoricar a bavi se time ,pristrasan , sa njim se ne moze ni Serbo sloziti .
Један Аџић Вуле је ускочио у ЦГ због великосрбства а овај би из коже искочио када види да су Цгци национални Срби,а то види на свакој страници ГЛАСА ЦГЦА…
и вјештоонда све исјецка да се србство не наведе и као да су Цгци посебна нација..
Црногорске новине Глас Црногорца су о њему писале [1]:
„Он је родом из Пиве… ратовао је по Херцеговини…кнез Никола… одликовао га је медаљом Милоша Обилића… но пред Турцима не могаше и даље крити своје јуначко срце и српске тежње своје. За то ускочи у Црну Гору…” Глас Црногорца, бр. 49., Бој на Муратовицу, pp. 1. 1875.
http://www.dlib.me/sken_prikaz_1_f.php?id_jedinice=1252&skrd=1
Opet ovaj bambrek,micite tog baksuza odavde!
Nije dovoljno, treba podsjetiti da je on već 1992.bio veći Srbin od Momira Bulatovića koji je potpisao haški dokument, pa ga je Slobo vozao avionom
A šta od Adžića drugo očekivati? Ja pristrasnijeg i ograničenijeg autora od njega nisam ni čitao, ni slušao. A ni falsifikovanje istorijskih činjenica mu nije strano. I još ima obraza sebe da zove istoričarem, a on je upravo sve ono što jedan istoričar ne sme biti.