Сластичарски качамак је настао у Беранама
1 min read
Пише: Милија Пајковић
О беранском изуму – сластичарском качамаку, БЕРАНСКОМ КАЧАМАКУ, писао сам први и то у више наврата. Посветио сам му и посебну литерарну причу под називом ,,Берански качамак“, објављену 2017. године у мојој књизи ,,Варош без мане“.
Међутим, као што то често бива, а нарочито у ово сад вријеме, огласе се тако у неким гласилима, као и на порталима, поједини необавијештени ,,новинари“ и ,,новинарке“, па унесу забуну, у овом случају око тога гдје је настао слатки качамак, ко га је тако назвао, а уз помоћ неких сластичара који без икаквог упоришта и доказа проспу хвалу како је качамак настао, управо, у њиховој посластичарници у Подгорици, а да су становници Подгорице ти који су му и надјенули такво име.
Наравно да су те и сличне тврдње далеко од истине. Но, нијесу такви подгорички сластичари и такви ,,новинари“ и ,новинарке“ једини у погрешном приказивању приче о слатком качамаку – њима су уз раме и неки новопазарски угоститељи. Занимљиво је да су Новопазарци, поред слатког качамака ,,позајмили“ и неке посебне беранске изразе, сигурно настале у беранском крају.
Него да оставимо све њих по страни и да се вратимо причи о беранском качамаку!
Да бих утврдио како је, а и гдје је настао слатки качамак, ,,прелиставао“ сам темељито сјећања оних Беранаца и Беранки који су то запамтили, као и оних код којих се то и збило, код власника и посластичара сластичаре ,,Рекорд“! Послије упоређивања казивања и једних и других, а и на основу својих сазнања независних од тих, сигуран сам, да сигурнији не могу бити, као што сам, уосталом, у више наврата и прије овог напоменуо и написао – слатки качамак, БЕРАНСКИ КАЧАМАК настао је у Беранама, управо у сластичари ,,Рекорд“ у главној улици, једној од најширијих у Црној Гори.
Сластичара је живјела свој живот у старинској кући, у којој је уочи Другог свјетског рата била кафана Милуна Драгојевића. Нови власници тог њеног приземља постали су почетком педесетих година прошлог вијека Горанци из Драгаша, браћа Аћиф и Неџат Неџко Абдурахман, који су у варош раширен на лијевој обали плаветног Лима стигли са Цетиња. Њихова посластичарница је брзо постала мјесто окупљања младих и старих становника прелијепе беранске долине, свих оних који су вољели слаткише, обичне и грчке баклаве, кадаиф, бијелу, ћетен и црну алву, падобранце, ђевреке, кремпите, тулумбе, ораснице, обични и зимски сладолед, торте, шећерпаре, шампите, бурек, бозу…
А отприлике једно пет-шест година прије почетка рада сластичаре ,,Рекорд“, у Београду је ухапшен др Јован Клисић, родом из Црмнице, иначе, заклети непријатељ комунистичког поретка, којег су без основе хтјели да повежу са црногорским федералистичким покретом, иако му је само име и презиме злоупотријебљено, а у то вријеме је боравио и радио у Београду. Његова супруга Славка, рођена Михајловић, била је, такође, љекар, истинска хероина из Првог свјетског рата, а заједно су установили и своју клинику.
Нове власти нијесу биле милосрдне према доктору Клисићу, највише због његове привржености монархији и старом друштвеном устројству, па су га глатко и слатко осудили на казну стријељањем. Међутим, неко од оних разумних официра предложио је, када је схватио о каквом се стручњаку ради, да се не стријеља, а да има времена за то, него да се упути у Црну Гору у неки од затвора и да из њега обавља љекарску дужност у мјесној болници. Избор је пао на Беране.
Тако је др Јован Клисић допао злогласне беранске тамнице Шефковаче из које су сваког дана спроводници спроводили осуђенике на стријељање на Талум, на ледине сакривене између врбака, уз лијеву обалу Лима, највише код тада једине зграде – код Ветеринарске амбуланте коју је уочи рата основао Беранац Микосав Пајковић, бански вијећник.
Др Клисић није био сигуран да и њега неће једне зоре одвести на Талум, али као храбар човјек није давао пет пара за то, не одступајући од својег става да комунизам није за наш народ и да је измишљотина добра само за одређени слој друштва – онај владајући. Брзо је постао прави народни љекар, а вршио је прве хируршке операције у веома тешким условима, а оперисао је и лијечио и у Пљевљима, Бијелом Пољу и у другим варошима и варошицама, свугдје онамо гдје би се указала потреба, тако да је он први и прави зачетник хирургије у овом дијелу Црне Горе, а не неки други које воле да спомињу.
Због свега тога власти су га помиловале и наставио је да ради и даље у беранској болници. У слободном времену се дружио са др Ником Лабовићем, припадником комунистичког покрета, е сад да ли је оно било у опису задатка др Лабовића или је било оно стварно, то је сада тешко утврдити!
Та два љекара имали су обичај да сврате у ,,Рекорд“, гдје су кушали омиљене колаче, пили хладну манастирску воду или лимунаду, уживајући у краткотрајном доконлуку.
Једног поднева, кад је бубрила она позната беранска јара као из врелог котла, сједјели су у сластичари и наручили су по шампиту. Онда је др Клисић тражио да му ставе и три кугле сладоледа у чашу са шампитом, Слиједио га је и др Ника. Онда су то промијешали и одушевљени узвикнули:
– Убркасмо ово као да је качамак.
Тако је настао БЕРАНСКИ КАЧАМАК и то није легенда, него истина.
Др Јован Клисић је потом напустио Беране, зачарану варош, у којој је био на ивици живота и смрти, у којој је зависио од нечије добре воље, али у којој се и докопао коначне слободе, па му је, између осталог, прирасло за срце. Прије свега тога, изразио је жељу, док је гледао иза затворских решетака Тивран, плаветнило и облаке изнад који су играли своје игре, да га, ако га стријељају или ако умре, сахране усправно и окрену у том правцу.
Др Клисић је уснуо у Господу 1957. године у Сарајеву, а сахрањен је у Београду. Приликом убацивања његових посмртних остатака у гробницу откачила се ручка и сандук се углавио усправно поред отвора, тако да и поред великог труда гробара није могао да се помјери нимало. Његов син је је рекао да га тако и сахране, усправно, јер му је то и била жеља, а и тако је и корачао кроз живот.
Берански качамак постоји и данас, сластичара ,,Рекорд“ не, али потомци браће Абдурахман праве колаче и качамак у маленој сластичари у својем дворишту, а то исто раде и остали берански сластичари и првих дана прољећа, током љета и почетком јесени он је омиљена посластица за многе, и оне домаће сладокусце и оне са стране.
Берански качамак није само обични слаткиш, он је и филмски сценарио, он је оличење нечег посебног, нечег неспојивог, оличење беранског дугог плавичасто-златног љета, доконлука и рада, са дахом и искрама чувеног и надалеко познатог корзоа, лимских и бистричких плажа, нашег дјетињства, младости, али и старости, зашто да не?
Берански качамак је само онај који се прави од праве шампите, по старом рецепту, од три кугле домаћег сладоледа, искључиво од ваниле, али може и по жељи, а сваки други је само најобичније скрнављење изума двојице љекара, др Јована Клисића и др Нике Лабовића или једног од њих, није то сад важно, важније је да се зна ко је изумитељ.
А гдје год би се нашао Беранац или Беранка, у којем год граду Црне Горе или и изван ње, ако би се нашли у било којој сластичари, они су тражили БЕРАНСКИ КАЧАМАК и објашњавали шта је то, тако да се тај слачак пун калорија проширио брзо и изван Берана.
Коју годину прије појаве беранског качамака, у беранским сластичарама јела се и његова претеча – сутлијаш са шампитом, док је понеко стављао и куглу-двије сладоледа, а пио и ,,шприцер“, односно хладна права лимунада са куглом сладоледа, али се не зна њихов творац.
И на крају – постоји нешто веома занимљиво, барем за мене – цијели свијет једе ,,пицу“ као италијански изум, као нешто што постоји, наводно, још од 10 вијека кроз рукопис на латинском језику из Јужне Италије, из Гаета, у Лацију, док се Рафаело Еспозито сматра творцем нове ,,пице“, и то из Напуља. Све је дошло дотле да је прављење напуљске ,,пице“ стигло 2017. године на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа. Међутим, иако су Италијани, као окупатори, боравили у Црној Гори све до капитулације 1943. године нико није видио макар и једног италијанског официра или војника да је направио ,,пицу“ или је, пак, споменуо. Па ваљда би се неко од њих сјетио да пристави своје омиљено јело, а имао је све услове за то.
А ми као да се стидимо своје ненадмашне попаре са старим или младим сиром и скорупом, цицваре, кукурузе, јардума, копривњака, качамака тучаника и оног од кукурузног брашна, али и овог БЕРАНСКОГ из сластичаре, који може слободно право на ту Унескову листу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Gospodine Pajkoviću veliko hvala za podsećanje na neka lepša vremena i na neko lepše Berane. Beranski kačamak , boza , slastičara “ Rekord “ , slastičara kod Paza kod škole Vukašin Radunović su kultna mesta Berana . Pošto odavno ne živim u Beranama ne znam da li još postoje.
to je bio specijalitet. to smo kao mladi najvise voljeli u cuveoj poslasticarmici „Rekord“. divni su to dani bili.
Мајстор приче Милија Пајковић, Беранац, који је више урадио за свој град и Црну Гору од многих неуких политичара и осталих. Задовољство ми је да читам шта напише. Беранка сам, али живим с породицом у Београду, а свако лето долазим у завичај. И деца ми воле да дођу. Све их водим на Лим, на планине, али и на качамак, али сада у једну другу посластичарницу, јер ,,Рекорда“ нема. Лепо сећање и на лекаре, нарочито на др Клисића, јер познајем неке из његове породице. Хвала.
Izvanredno.