Славица Шћекић – Антигона нашег доба

Аутор: Мр Гордана Крцуновић, савјетница потпредсједника Владе за политички систем, антикорупцију и правосуђе

Шта уопште тражи Антигона у орвеловско вријеме?

Славољуб Шћекић је убијен 30. августа 2005. године испред своје куће у Толошима. Од тада до данас смјењивали су министри правде, унутрашњих послова, челници правосудних институција у ЦГ увјеравајући нас да је и то дио важног транзиционог процеса који ће нас једног дана довести до познања правде. Ово транзиционо кретање се трансформисало у кружно кретање око црне рупе која је зјапила из система и гутала доказе о починиоцима злочина, а свједоцима злочина уз помоћ софистицираних метода орвеловске „Полиције мисли“ мијењала свијест и исказе. Десио се и 30. август 2020. који је донио наду породици Шћекић да ће и њихов болни 30. август коначно доживјети испуњење правде. Али ова црна рупа и даље зјапи из система за који смо сада „Ми“ одговорни. У свим овим транзицијама, реконструкцијама, промјенама у претходном периоду уочљива је једна константа: То је борба једне крхке, плаве жене у црнини за братом, наше Антигоне, Славице Шћекић која већ деветнаест година не одустаје од борбе да се налогодавац и убица њеног брата изведе пред лице правде.

У ову борбу, Славица је свјесно кренула потпуно сама, не желећи да своје ближње и даљње доведе у опасност, штитећи их од себе саме. За ову храбру борбу Славица се наоружала знањем и љубављу. Дипломирала је и магистрирала правне науке, како је систем не би могао преварити позивајући се на рупе у закону. Слоган њене борбе је најљепша дефиниција правде коју су грчке тргедије пружиле свјетској култури, а она гласи: „За љубав, а не за мржњу ја сам рођена.“Али како су године пролазиле, све више смо се Ми, грађани отуђивали од Славичине борбе и све више је доживљавамо као њену личну ствар.

Њена борба није добила ни снажну подрушку активисткиња за женска права јер им можда та сестринска љубав према брату, њена спремност да и живот жртвује дјелује сувише анахроно и патријархално. Али, не заборавимо да се у сестринској љубави према брату у Црној Гори одвајкада рефлектовала и колективна и лична свијест, колективна и лична трагедија. А тако је и данас. Јер ниједна велика трагедија се не дешава случајно, и „ниједна несрећа не долази сама“ како се то каже у нашем народу. Тукидид је то најбоље описао када је Антигонину трагедију довео у везу са генеалогијом трагедија које су јој претходиле: „Отац је радио о глави сину, син оцу, брат брату.“

И заиста, ниједна несрећа не долази сама. Убиством Душка Јовановића свима нама је одузета ријеч. Убиством Славољуба Шћекића није само Славица остала без брата. Сви ми смо остали без брата. Јер Славољуб је братски, часно, за нас, у име свих нас чувао законе наше државе, а убили су га неписани закони „црне рупе“. Његова чојска борба је отјеловљење најпрецизније дефиниције правде коју је изњедрила народна мудрост у Црној Гори: „Чувати другог од себе.“ Ова дефиниција сажима сва одређења правде која је идентификовао француски философ Емануел Левинас у прошлом вијеку. Правда је: „мислити на другог“, „умријети за другог“ и „одговорност за другог“. Правда није ни традиционална ни модерна ни постмодерна. Она је увијек иста, непромјенљива. Истовремено је недостижна и конкретна.

И зато, Славица није само Славољубова сестра. Она је и наша сестра. Она предводи нашу борбу. 30. августа 2020. смо формално ослобођени од тридесетогодишњег режима. Тек када се ова форма испуни конкретном правдом за којом вапи 30. август 2005. имаћемо разлога за истинско славље. До тада, сви смо ми Антигона!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: