Славко Перошевић: Епска поема – Његош

Тамо неђе у високе горе
Ђе’ још људи о јунаштву зборе
У врлетне кланце и ждријела
Има једна малена капела
Над њом пушу оркани и буре
Над њом лете орлушине суре
Горске виле, соколови сиви
И свак јој се с’ поштовањем диви
Кад су дани прохладни и бурни
Ту облаци надвију се тмурни
А над греде и литице стрме
Муње бију а громови грме
А ноћ над њом, кад се спушти глува
И кад вјетар престане да дува
Хладна киша тад почне да сипа
ВРХОВИМА СРПСКОГА ОЛИМПА
Ал’ то није киша него сузе
Што их грчке проливају музе
И одозгор’ квасе са небеса
Прах земаљски, пјесничкога Зевса
Што је снагом свог ума и пера
Засјенио великог Хомера
Ту на врху ловћенскога виса
Лежи онај што „Лучу“ написа
Лежи мудрац коме нема премца
Славни отац „Горскога Вијенца“
Својој души искајућ лијека
Писао је “ Ноћ скупља вијека „
Васиони тражио је смис’о
Док је “ Српско Огледало “ писо
У рају је задивљиво претке
Мудрацима стваро загонетке
Дотицао звјезде и комете
СЛАВНИ ГА’ ЈЕ ВЕЛИЧАО ГЕТЕ
Ту с’ висина српског Акропоља
Пуца поглед на шуме и поља
А дух славног Петровића Рада
Још с’ Ловћена српском Спартом влада
Његове су неумрле сјене
Роду српском уткане у гене
А Ловћен се са његовим гробом
Уздигао над самијем собом
Све планине вјечито да жале
На спрам њега што осташе мале
О’ велики пјесниче и диве
Ти и мртав сједиш међу живе
Два вијека уз пјесму и струне
Српски народ у тебе се куне
Својим умом , народне си масе
Опјанио српски горостасе
Кад ко’ мудро збори или пјева
Свака му је кажу Његошева
А за момка згодног кано слика
Људи веле “ Исти је Владика „
Бога моле све српкиње младе
Син да им је кано Томов Раде
О’ највећи славенски поето
Име твоје Србину је свето
Твоје риме дубоке и течне
Трагове су оставиле вјечне
Од рођења па до саме смрти
Вас’ наш живот око њих се врти
Кажу неђе давно да си река
„Част и брука живе довијека“
Једна твоја збори нам поема
„Да људскости у човјеку нема
Кад му закон лежи у топузу
Жена лаже кроз плач и кроз сузу
Кад год’ себе огрне гријехом
Трговац ти лаже са смијехом
Не вјеруј му, што ти тада каже
Нико крупно ко’ Турчин не лаже “
А пјесничка понесе те машта
Када рече „Да се имо рашта
Родит онај који вјечно живи
Те се томе свак и данас диви
Орах зубу , воћка да је тврда
И ко’ мало стоји на врх брда
Види озгор’ и више и боље
Од онога који стоји доље “
Ти си писо за свога живота
“ Да вражијег не бојиш се скота
Па да га је ко листа на гори
Него да те зло домаће мори „
Још нас твоја мудра пјесма учи
„Да мед нико не попи без жучи
Да кроз цјелу историју нашу
Чаша меда , иште жучи чашу „
Много тога , реко си да ваља
„Страх да често, људски образ каља “
Твоја света писала је рука
„Да у руци Мандушића Вука
Свака пушка убојита биће “
ТИ СИ ЗОРА КОЈА СРПСТВУ СВИЋЕ
Твоје пјесме дубоке и дивне
Роду српском , најљепше су химне
С’ којима је ране своје вида
Ти си наша икона са зида
У несрећи и у сваком жалу
Што нас учи части и моралу
А перо је можда слабо моје
Да о теби пише и да поје
И за твоје да казује дјело
Ал’ ме српско срце понијело
Да напишем ипак, ријеч двије
Ти си нашег народа геније
Људска дика и пјеснички колос
Српског рода заклетва и понос

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: