„Слиједио косовску идеју и мисао, Немањиће, Црнојевиће, Петровиће…“: Митрополит Митрофан Бан поносан на своје српско
1 min read
Фото: ИН4С
„Грбљанин који је остао са својим народом, понио крст и понижења и ропства и страдања, али остао вјеран и престолу цетињских митрополита и свом свештенству, својим светињама и своме народу. Иако је морао претрпјети велико понижење у току окупације, и рушење Ловћенске капеле, он је из рата изашао ипак свијетлог образа. Тумачећи и вјеру и историју Цркве слиједио је идеју Немањића, косовску идеју и мисао, слиједио Црнојевиће, Петровиће…“
Тако је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије описао митрополита Митрофана Бана чији лик, на нашу велику част и понос, украшава билборде ИН4С-а у оквиру кампање „Поносни на своје српско“.
Марко Бан рођен је 15. марта 1841. од родитеља Ђура и Анастасије рођ. Бајковић, у селу Главати, Грбаљ. Основну школу учио је у Врановићима, прве три године, а завршио је у Котору. По завршеном школовању, пошао је 1854. на рад у Цариград.
Током боравка у Цариграду и Мисиру сазрела је у њему животна одлука да се посвети монашком животу. Са благословом Епископа далматинско-истријског Стефана Кнежевића, ступио је у манастир Прасквицу 1862. за искушеника. Убрзо је прешао у манастир Савину ради школовања у богословским предметима. После четворогодишњег спремања за монашки чин, замонашен је са именом Митрофан.
Већ 1872. после сукоба са турском војском у Липову, Митрофан је, уз морачке главаре, био члан преговарачког тима за успостављање мира. Његово учешће у црногорско-турском рату 1876–1878, донело му је ретко признање: Обилића медаљу за храброст.
Због потребе да се на место цетињског архимандрита постави личност која може одговорити потребама не само старешине Цетињског манастира већ и свим оним претпостављеним а још више ненадним пословима које намеће централна црквена управа, књаз Никола је именовао игумана Митрофана за цетињског архимандрита…
Уочи празника Мале Госпојине, славе Цетињског манастира, Митрополит Иларион произвео је Митрофана у чин архимандрита, који на Цетиње долази коначно 13. октобра 1879. године.
Приликом прославе 25 година владавине и брака књаза Николе, 27. октобра 1885. Митрофан је, од стране књаза Николе био именован за Митрополита црногорског и брдског. Истовремено, одликован је и највишим црногорским Орденом књаза Данила, првог реда.“
Посебан однос митрополит Митрофан је имао према Руској Православној Цркви. При сагледавању односа Руске Православне Цркве и Цетињске митрополије, неопходно је да се има на уму чињеница да је највећи дио материјалне помоћи која је стизала у Црну Гору од почетка XVIII до почетка XX вијека пристизао из Руске царевине.
Током боравка у Београду и Сремским Карловцима у својству предсједника Средишњег архијерејског сабора, митрополит Митрофан, иако у позним годинама и слабог здравственог стања, а оптерећен том веома одговорном дужношћу, строго је водио рачуна и о потребама своје, Цетињске епархије а једнако и Захумско-рашке и Пећке. Једно од најважнијих питања је било питање спровођења аграрне реформе у односу на црквена имања, тј. заштита црквеног земљишног посједа на простору Црне Горе.
Са несмањеном бригом радио је и на обезбијеђењу услова да се обнови рад Цетињске богословије. Резултат његовог упорног настојања није изостао. Богословија под именом и небеским покровитељством Светог Петра Цетињског обновила је рад почетком школске 1921. године.
Није тешко закључити да је улога митрополита Митрофана велика у васпостављању Пећке Патријаршије, тј. обнављању и уједињењу Српске Цркве, а свој однос најсажетије је изразио на епископској конференцији 28. маја 1919. сљедећим ријечима: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
