Слике живота

Пише: Стефан Грломан

98 % lunar ilumination, мало ми је требало да изаберем начин да кажем да је Мјесец ( као небеско тијело ), вечерас скоро пун… И да ће бити пун ако је вјеровати овом програму којег имам на ајфону, а открићу вам да постоји програм на самсунгу који је много бољи и зове се “Lunar phase”, и зато вам препоручујем да имате самсунг а не ајфон, можда нећете нецете бити „in“ међу овим „out“ људима који гмижу средњим границама нашег прихватања – а више хватања свијета, али ћете свакако моћи да пратите из сата у сат сваку промјену у „животу Мјесеца”, наиме моћи ћете да живите – Лунарним календаром што ће вас оплеменити у смислу том да разумијете ноћ – као „ђавоље” доба.

Застаде ми срце и дах, следих се и изгубих нит на крају пређашње реченице онда када морах записати ту ријеч која хлади и одузима…

Зашто кревет умије бити и одмор и терет – кад на њега легнете са товаром мисли које су вам умориле и главу и тијело онда мислите да је и ваш кревет тежак, кревет битан дио живота. Одвећ је људски бринути се о свом кревету и о томе да ли га мијењате, када и због чега и колико често… Кревет је светилиште снова.

Може бити и врео онда када је посут страстима – тада је бесконачно велик, колико и цијели свијет иако је то можда само скромни кауч…

Жене воле све што је наоко лијепо: лијепе људе и лијепе ствари…

Изабрао сам начин на енглеском – то је најбржи овоземаљски језик – прост и сув, расте на остацима великих свјетских књижевних језика, расте на забораву зар не?

Тако се ширио свијетом – постајао један за све, рушио „границе”, „разлике”… Је ли добро док ме грије еуфорична грозница да је претачем у слово да не би нестала, да одлажем „пад”, пад у рај? Мијешао сам Мјесец са гријехом – то је најбоље од Бога ако погодите добру мјеру свога уништавања…

Посматрао сам једног познаника када сам сједео вечерас за столом преко пута њега… Касно сам стигао, ко се мислио напити – напио се, а он баш јесте, схавтио сам то када је устао и покушао показати стаменост и присебност, а то двоје су некада једна те иста особина. Но већ је његов следећи корак значио обарање столице од кованог гвожђа што је изазвала велику буку која као да је „прогласила” фајронт у кафани – за њега је свакако био јер је одлучио ићи ћа макар и преко столица, а за већину осталих био је то тренутак подсмијеха и ситне људске пакости и задовољења туђом муком, потом и мало кајања, благог жаљења – кад се пробуди савијест…

Пијанац настави пут дома, као да столице није ни било ту, а ни те вечери – то је тек мало пијанија ноћ од свих осталих пијаних ноћи…

Јер све је од Бога, онога другога нема… Вјерујте и онда ћете знати да нема. Заборавите га – угасите. Други је страх, други је хладноћа, други је пораз и погнута глава – све оно чега нема јер свијет још траје и окреће се око бесконачне – несагледиве љубави… Да је другог не би било ни свитања ни поноћи.

И ви што тражите траљаво, алаво, површно и бескомпромисно, и ви што је дајете наивно и ви што нађете једни друге, и ви што патите зарад мрежа које плете слабост људска и ви што немате „среће” због вашег духа праштања и ока које гледа дубоко у срца многа и осјећа “сувише” јако (!), сви, баш сви у новом Вавилону знајте: тамо је исток гдје се рађа све, тамо је југ одакле се гријемо, тамо је сјевер одакле смо јачи – отпорнији… И знајте тамо је запад – на који морамо јер тамо су наши гријеси да их видимо, узмемо, научимо и платимо – и све то за овог живота, о да! Све ћемо, да то некако знам – осјетити “за овог живота” па макар само у једном трену – трену истине…

Космос, космос смо и ми.

О чему сам мислио на риви?

Како сам се ослобађао терета? Како сам се трудио да заволим све? Колико је то тешко, колико ме „коштало”? Да ли ме још „кошта”? Колико траје моје „земаљско сљепило”, зашто пишем „технички” погрешне текстове?? Ту су два упитника!

Претходно сам мислио сва ова питања ставити под једним упитником, тако сам и писао, а онда сам кренуо свако да одвајам са по једним и на задње питање да ставим два… Рече једном један Њемац: „људи се дијеле на знакове питања и знакове узвика”… Ја волим да сам знак питања…

Дакле, зашто пишем „технички” погрешне текстове??

Зато што нисам волио себе – а ја сам моја љубав према писању, зато што нисам доучио писање, зато што му се нисам дао потпуно…

Ето – признање зноји, признање боли и исцрпљује.

Признати себи то прави је суд. Божији.

Писаћу. Хоћу – дакле могу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: