Слободан Рељић: „Викиликс” депеше показују да масакра на Тјенанмену није било

За власника „Гардијана“ с почетка 20. века Чарлса Скота се веже изрека да су „коментари слободни, а чињенице светиња“. На крају 20. века то звучи као цитат из бајке.

Пре неко вече на нашој телевизији, у расправи о НАТО-у – која је имала приличан одјек у јавности – боркиња за правo војне алијансе да и Србима обезбеди демократију „по највишим стандардима“, у расправи се дохватила крунског аргумента о претњи недемократских режима – „масакра на Тјенанмену“.

Скоро да је излишно и приговарати лобистима што се служе лажју у придобијању подршке за своје циљеве. Али „масакр на Тјенанмену“ је баш велика лаж.

Јесу у антикомунистичкој хистерији „слободни медији“ јула 1989. безброј пута емитовали легендарну слику: студент у белој кошуљи и са завежљајем у руци на сабласно пустом тргу пред пет тенкова у колони… И није се остављало места сумњи да су гусенице следећег момента подмазиване крвљу невиних који су умирали за слободу, истину, правду.

Али више од две деценије касније, 2011, „Викиликс” ће објавити тајне извештаје америчке амбасаде у Пекингу. Депеше показују да на Тјенанмену кинески војници нису пуцали на демонстранте, што потврђује верзију кинеских власти, објавиће британскиДејли телеграф. На лицу места био је чилеански дипломата који је рекао америчким колегама: „Он је посматрао како војска улази на трг и није видео никакво масовно пуцање… Рекао је да је већина војника који су ушли на трг заправо била наоружана само опремом за разбијање демонстрација – пендрецима и дрвеним палицама; њих су подржавали наоружани војници“, стоји у депеши (From 89BEIJING18828 – July 7, 1989).

Ту се може прочитати и „да је последњи дописник Би-Би-Сија из Пекинга Џејмс Мајлс 2009. признао да је „пренео погрешан утисак” и да „није било масакра на Тјенанмену”. „Демонстрантима који су још били на Тргу кад је војска стигла допуштено је да оду после преговора. Није било масакра на Тјенанмену, али је било масакра у Пекингу“, додао је „нову чињеницу“ Мајлс, а да се лаж не би испљунула, јер он и даље држи да јавности остаје да верује једино њему и западним медијима. Посебно је гаранција он који је прво тврдио да је из собе хотела „Пекинг“ гледао како војска пуца на студенте, да би се испоставило да се с тог места Трг и не види баш најбоље.

Сличан опис је после дао шеф пекиншког бироа Њујорк тајмса Николас Кристоф: „Колико сам ја могао да видим, ни званична као ни многе стране верзије нису биле тачне. Није било масакра на Тјенанмену, али је било доста убистава другде.“

Да то брисање флека, у јавном послу као што је извештавање с историјских догађаја који после одређују магистралне правце кретања, није лак посао показује и сетна сугестивна исповест Џеја Метјуса, првог шефа пекиншког бироа Вашингтон поста, који се 1989. вратио у Пекинг да „помогне праћење демонстрација на Тјенанмену“. У универзитетском часопису Колумбија џорнализм ривју Метјус велику лаж с Тјенанмена крсти као „мит“. Чак је и њему, налази он накнадно, као искусном у кинеским пословима, промакло да је то била „побуна радника, који су били бројнији и много незадовољнији него студенти. Била је то већа прича коју су многи од нас превидели и потценили“.

Истина је да западни медији нису од својих репортера очекивали другачије извештаје од оних који су објављени. И данас у западним јавностима превлађује „истина“ као у „Википедији”: „да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака ненаоуражним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз Тјенанмен“. Зато су им главни „сведоци“ морали да буду као „студентски лидер Каикси који је рекао да је видео како је 200 студената покошено пушчаном ватром, иако је после доказано да је он напустио Трг неколико сати пре догађаја који је описивао да се наводно догодио“.

Није то било ни први ни последњи пут. Француски социолог Франсис Бал је то морално посрнуће описао у две реченице: „Век је започео Золиним ’Оптужујем’ које је у име правде и слободе, на ступцима листа Орор прозвало јавност. Завршава се лажним масовним гробницама у Темишвару и видео-играма у Заливу.“

Ми у Србији смо имали ту „привилегију“ да све осетимо на својој кожи. Нисмо обратили пажњу да су гласине о масовним гробницама у Темишвару у којима је, наводно, било „око 4.500 тела, масакрираних од стране тајне полиције за само три дана“ доказиване „сликом непознатог човека који плаче над телима своје мајке и свог детета“, а иза њега поређана „колона“ лешева. Испоставиће се да човек и мртва жена не да нису родитељи мртвог детета него се нису ни познавали, да су сликани лешеви довучени из мртвачнице, да је мајка умрла од цирозе јетре, а дете од неизлечиве дечје болести.

Сазнања о догађајима као што је „заливски рат“, бомбардовање СРЈ, окупација Ирака или Либије показаће да није посреди грешка, већ се ради о систематскoj државно-корпоративноj „машини за производњу порука“ .

Зато нема смисла да се љутимо на наше мале НАТО лобисте. Они само раде свој посао. Али је важно да знамо чињенице. Оне су само нама данас свете.

Социолог и новинар

(Политика, 17. 9. 2016) Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: