Слободан Владушић, аутор сајбер романа „Ми, избрисани“

Српска књижевност добила је први сајбер роман из пера Слободана Владушића, под насловом „Ми, избрисани“, у издању „Лагуне“. У питању је дело са поднасловом „видео-игра“, које носи атмосферу сајбер мистике и америчког филм ноара, и у коме прича обухвата и сферу интернета.

• Моји јунаци се истовремено крећу по оба света: реалном и виртуелном. Осим тога, на мом сајту њњњ.слободанвладусиц.нет читаоци могу да нађу делове романа који нису директно везани за причу, али чије присуство целом роману даје посебну атмосферу. На тај начин настојао сам да и роман буде налик његовим јунацима који истовремено бораве у реалном и виртуелном свету. Поднаслов видео-игра упућује на чињеницу да ће се додаци роману појављивати на мом сајту, као што се додаци за популарне игре појављују на сајтовима компанија које су их издале. Оваква организација романа није до сада позната у српској књижевности и зато је роман „Ми, избрисани“ нешто потпуно ново у њој – каже Владушић у ексклузивном разговору за „Новости“.

Читаоца стављате и у улогу детектива. Значи ли то да читање романа и одгонетање мистерије не може бити завршено док се не појаве сви његови додаци на интернету?

• Роман се базира на мистерији везаној за име Анђела Фројнда – човека који је заиста постојао. Та мистерија почиње и разрешава се унутар корица романа. Дакле, роман може да се чита потпуно независно од додатака који ће бити постављени на мом сајту. Права читаоца књиге су на тај начин потпуно загарантована. Међутим, интернет-додаци дају целом роману тон сајбер-мистицизма који би могао да буде близак свима који ујутру прво укључују рачунар, па онда перу зубе. Неким данима и ја спадам у ту групу.

Обележавамо 120 година од рођења Црњанског. Колико је овај писац, макар и неприметно, присутан у вашим романима?

• Често се питам шта би и како би Црњански писао данас. Чини ми се да би истовремено био хакер или веб-дизајнер и писац. Чини ми се да би на радном столу имао неколико монитора и неколико књига својих пријатеља из прошлости. Црњански би нас, да је жив, научио да књижевност и интернет нису супротности, као што нас је својевремено научио да се може бити и патриота и грађанин света. Дакле, оно што је за провинцијалце – мање образоване, мање талентоване, мање храбре – била опозиција, то је за Црњанског било једно и недељиво. За мене је Црњански дакле, симбол могућности да човек прихвати модерне тековине, а да притом не изгуби душу. Или сећање. Или енергију. Или благослов.

Мислите ли да ће ова књига бити непроходна за старију генерацију која није у пријатељским односима са „Фејсбуком“ и осталим симболима савременог света, који имају важно место у причи?

• Не мислим да је овај роман намењен једној генерацији. Штавише, чини ми се да ће такозвана старија генерација много боље разумети суштину овог романа, док ће млађој неки рукавци романа можда бити занимљивији од његовог симболичког језгра. Дакле, чини ми се да је ово роман за све генерације, али ипак неће за све бити исти. Волим да књижевност посматрам као сведочанство. То значи да је мени стало да сведочим о свету и времену у коме живимо, а не да пишем бајке које људима заклањају поглед на све што нас окружује. У терминима Данила Киша: трудим се да будем частан човек и поуздан сведок. Успут, имам извесне амбиције да се бавим рециклажом. Мој роман је машина за рециклажу свега око нас: социјалних мрежа, видео-игара, видео-спотова, серија, порнографије. Укратко: желим да правим књижевност од онога од чега се она обично не прави.

Да ли се преклапање реалног и виртуелног света дешава заправо и савременом човеку, а да тога није још свестан?

• Поменули сте праву реч: преклапање. По мом мишљењу, простор интернета није никакав нестварни свет коме је супротстављен некакав реалан, стваран свет. Сајбер-свет, свет интернета или још шире, свет медија, наставак је реалног света. У сајбер простору људи се заљубљују, тргују, пљачкају, друже се или ратују. Штавише, извесно је да ће се битке будућности решавати у том простору, а не у овом, тзв. реалном. Отуда озбиљни људи, народи и државе морају да буду присутни у том простору, морају да га запоседну на исти начин на који се запоседа и тзв. стварни, реални простор. Ја желим да мојим књигама симболички закорачим у тај простор у име српске културе. Желим да појачам трагове које је у том простору начинио Милорад Павић на један ипак мање радикалан начин.

Кажете да се атмосфери коју носи роман, наслућују и обриси постоктобарске Србије и епохе у којој људе више неће убијати него потрошити и избрисати. На шта циљате?

• Увек када писац прстом покаже на мету коју циља, промаши је. Стога на ваше питање могу да одговорим само метафорички: бити грађанин једне државе или припадник једног народа, значи, између осталог, бити сачуван од могућности да се постане вишак. То је смисао државе: да нико у њој не буде вишак. Међутим, уколико је човек само намештеник у мултинационалној компанији, онда је он увек неки вишак, само што то неко дозна у понедељак, а неко у петак.

Како видите српску књижевност и уопште културу, у том постоктобарском добу? Да ли нам је потребно ресетовање?

• Потребно нам је самопоуздање. Самопоуздање Црњанског, Андрића, Пекића, Киша. Самопоуздање да мислимо и пишемо о епохалним темама, што нам није било тешко, јер је овај народ често био у самом центру светско-историјских догађаја, премда тешко да је то желео. Али када Црњански пише „Роман о Лондону“ онда он пише не толико о свом личном искуству већ о искуству оних који ће се тек сусрести са Мегалополисом – а то смо сви ми данашњи. Андрићев Омер-паша Латас је образац данашњег човека моћи, док Пекићев антрополошки циклус испитује могућност опстанка човечанства без идеје хуманитета – нисам баш сигуран да су нам шансе велике. Ови примери показују моћ српске књижевности да обухвати велике светске теме. То доказује да нисмо провинцијалци и становници некакве паланке који не могу да виде и мисле даље од сопствене сенке. И већ када смо код тога, уверен сам да ће мој роман највише сметати управо њима: провинцијалцима и паланчанима.

Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: