Словце из куће Матијине

Пише: Марко Ковачевић

Прошле године смо имали чувену забрану уласка у Црну Гору српским интелектуалцима, међу којима је свакако најпознатије име Матије Бећковића.

Црна Гора, завичај Матијиних предака, мјесто у ком је провео рано дјетињство, један од најзначајнијих мотива његовог књижевног дјела, постаје тако мјесто у ком је песнику забрањено да дође, заслугом издајничке, антисрпске администрације и режима који је запосјео ту земљу.

Ове године имамо акцију тзв. групације „Млада Војводина“, чије име би требало значити освету за „Младу Босну“ која је убила аустроугарског престолонаследника 1914. године и тако трасирала пут српског и југословенског уједињења кроз који је Војводина постала Србија. Њихов „атентат“ на Матију Бећковића са званичним називом „Матија, иди кући“, ипак није ни близу храбар и убојит попут онога који је млади пјесник из Младе Босне извршио на Франца Фердинанда. Изгледа да се та српска прецизност и храброст тешко опрашта и да су је непријатаљи препознали у ријечи Матије Бећковића.

Између ова два фила, имамо кору која се зове Горан Весић, која упорно са позиције замјеника предсједника Београда врши неукусне и непристојне нападе на песника.

Занимљива порука из антисрпске посластичарнице. Матија Бећковић је, разумије се, симбол. Не само српског пјесништва и књижевности, већ наше борбе и опстанка у овим деценијама „општег србобрста“ како је то назвао један други, почивши песник. Порука која се шаље национално свјесном дијелу нашег народа јесте да ако хоћемо да будемо Срби који бране свој језик, свој народ, своју земљу и којима је Косово најскупља српска ријеч, онда то не можемо бити ни у Црној Гори, чак ни ако је то завичај из кога потичемо, ни у АП Војводини, чак ни ако смо на простору који она заузима рођени, ни у Београду, чак ни ако у њему живимо највећи дио свога живота.

„Матија, иди кући“ поручују људи из куће у којој је Матија рођен. „Матија не можеш ући“ поручују људи из куће у којој је Матијин отац рођен. А у Београду, надничар Мила Ђукановића с краја деведесетих, жели по сваку цијену да направи амбијент у којем се Матији може рећи „Матија мрш из куће“, оне у којој сада живи. То није порука Матији, већ свим Србима. Срби не треба да имају кућу. Треба да постану бедуини који је непрестано траже а никад не налазе, јер гдје год дођу, нека балавурдија ће им рећи „Идите кући“.

Најважније, што ти безвјерни и ситни људи не могу знати, јесте то што Матијине ријечи одређују простор наше куће, што Матија удара међе нашег имања заједно са Његошем, Црњанским и многим другим прегаоцима на богатој њиви српске књижевности и културе, која непрестано даје нове, богате родове.
Кукољ може да се буни против пшенице, али од њега се никада неће направити хлеб наш насушни.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: