Словце крај мора, тамо гдје је Србија

Пише: Марко Ковачевић

Управо у овим данима, када се прије 105 година одвијала чувена Церска битка, војска фон Поћорека и цара Фрање Јосифа се повампирила у Црној Гори.
Пријете да ће пресудити пјесми Тамо далеко, баш као да се руководе прогласом за објаву рата Србији који је издала влада Аустроугарске 28. јула 1914. године.

Хоће да трубе, које тако лијепо свирају Марш на Дрину, потјерају, као да су за то добили налог од Фрање Јосифа лично. У једном строју, Швабе, фашисти, нацисти, домобрани, усташе, шуцкори, ханџар дивизијци, налогодавци из прошлих времена и извршиоци из времена садашњег. Извршиоци који су српског имена и презимена, српских предака и вјере, али душе подушмањене и у црнило џелата српских завијене.

Ударају на пјесму и свирку српскога народа. Зато што знају да „пјесма нас је одржала, њојзи хвала“. Тамо далеко, Марш на Дрину, српске гусле – пјевали смо и пјеваћемо и кад се веселимо и кад нам је најтеже. Гуше и затиру, пријете и ломе, граде своје куле од пјеска, које један звиждук Марша на Дрину сруши, које једно хорско пјевање, којим подражавамо све јунаке са Крфа који су тамо тужили за отаџбином, ломи и руши и баца на пучину морску. На којој их дочекују становници Плаве гробнице, да им ни тамо не дају мира. „Гробови наши бориће се с вама“ рече пјесник. Сви пали јунаци српски у хумкама и из дубина морских са нама су у строју. Ми смо непобједиви. Нашу пјесму небеса поју.

Када планине, преко којих су прелазили мученици који су на Крфу пјевали Тамо далеко, Шиптари прогласе за „Албанске Алпе“ и истичу по њима албанске заставе на њих не дижу хајку. Зато што су они са њима у истој војсци. У војсци Иса Бољетинија, који је кидисао на Подгорицу за рачун Аустро- Угара.

Ставили су се у службу војске која је поражена у Првом свјетском рату и покушавају да побједе хумке јунака и њихове подвиге.

Свакоме од њих смета да буде завјетна црквица Његошева на врху Ловћена јер је њихов командант Стјепан Саркотић фон Ловћенберг лично. Исти онај који је први пут срушио Његошеву капелу и освојио Ловћен 1916. године ратујући са Ловћенским одредом Војске краљевине Црне Горе.Исти онај који је прије тога у 45. Вражјој дивизији Аустро-Угарске војске био командант њиховом највећем идолу Јосипу Брозу. За симбол су узели лик Саркотићевог каплара. За химну стихове чиновника НДХ, која је направила Јасеновац. А за непријатеље свој народ и његове највеће јунаке и људе. Браво кретени, рекао би неко. А ми нормални, само запјевамо Тамо далеко.

„Мала ли је жертва сва Србија, од Дунава до мора сињега“… Ето и Његош у Горском вијенцу назначи да је и „крај мора“ Србија. Жртвована, понижена, компромитована, разапета…али која васкрсава. И крај мора и крај Дунава!

(Аутор је портпарол Нове српске демократије)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: