Слово љубве или Зидање Скадра

Пише: Професор историје, Бели Ковачевић на четрдесети дан од упокојења нашег Ћинћирипинија

„Човјек је створење језика“, тврдио је Г.Хердер. Језик је цијели свијет традиције, религије, историје, цијело срце и душа народа.
Прије 130. г. Омладина српска на челу са Ј.Ј.Змајем дочекала је из пештанског затвора Светозара Милетића, апостола политичке борбе, мученика и страдалника ријечима „један претекли Србин је народ“.

Одбранио је политички статус Срба у Војводини, грађанску слободу и народни језик. Сагорео је у неоствареној идеји српског националног јединства. Светозар Милетић, истогодишњак по рођењу са Матицом српском тврдио да је српски језик најунутрашније одређење човјека и народа „њихова свијест и светост“
Почетком двадесетпрвог вијека покренут је механизам страшног злочина, богоборачки и језикоборачки покрет против светиња, Његоша и језика српског. Људи, полувјековна прћија идеолошке слуђености ударила је на стојна мјеста идентитета Црне Горе. То су они који „мрцваре“ овај народ и свијет, „а пакао је празан“, каже „српски“ нобеловац Петер Хандке.
Злопут Црне Горе спречавала је побуњена интелектуална дружина на челу са Светозаром Ћираковићем Ћиром. Челник побуне, стајао је непретворан као Кочићев Храст, кога су шибали муње и громови, он опстајао „мрачан и моћан див“. То је онај завјетни и страдални српски писац коме су отели земљу Босну, он Храстолик из посланичких клупа горопадно и пријетећи поручивао „све сте нам узели, језик вам не дамо.“
Наш брат и челник Светозар Ћираковић Ћиро, храстолики Кочићев јунак, архетипски човјек Хердеров, створење језика српског није се плашио на мегдану „ цара ни ћесара“. Као ни Марко Миљанов који из завјетних епских дубина стоји на мегдану Јусу Мучину, Подгорици и свијету.
Кад су се гасила кандила српске постојаности у Скадру, утуљене свијеће над гробљима, великих наших подвижника и страдалника кад је престони град Мрњавчевића наличио на заставу „вјечног пораза“. Као застава на јарболу чамца Хемингвејевог старца, коме су морске немани прогутале последњи подвиг и успјех.
Кренуо је прије више од десет година Светозар Ћираковић Ћиро „У Скадар кад је мука нашег народа постала неподношљива лакоћа постојања“. С благословом Митрополита јездио је „страсном мишљу прса надутије“, наоружан граматиком језика свога, аманетом Вука Караџића. Сви наши путеви водили су у Скадар. Са Светозарем на челу ишли смо на Ходочашће тврђави Мрњачевић. Браћа градила, зло вријеме рушило све док млада Гојковица не угради себе. Задајала свог првијенца и камен Мрњавчевића, мајчиним млијеком, све док се није заледило на камену.
Ријеч је о истини и трајању. Разумио сам свог брата да нема трајања осим епског, подвига, жртве и рана нако епских, нити истине вјечне без српског језика, нити вјечног живота без млијека српског.
Скадарским путем, Ћировим стопама смо ходили кад је наш Митрополит држао опијело над „светом водом“ у Медовској луци код града Љеша. Над светом водом отежалој од завјетног подвига „букета добровољаца“ које је велики научник Михаило Пупин сакупљао по Америци да помогну Црној Гори у Великом рату.
Ћировим стопама смо ходили до гробова првих српских владара кнеза Војислава, краљева Михаила и Бодина. Својим очима сам гледао пресамићене надгробне плоче у зеленој трави заборава. Заборав је најтужнија српска ријеч, највећи наш гријех и Божија казна.
Причао ми је у повјерењу како је једно предвечерје обилазио гробље „прометеја наде, апостола јада“ који су бјесомучно гинули, хранећи сујету и амбиције Господара. Надгробну плочу, запис погребене душе Светозар Ћираковић је под мишком пренио преко границе.
Зидао је „Скадарски уча“, Розафу (тврђава) Морача, храм језика од старих српских ријечи, које су биле корјење санскритског језика, од Савиних освештаних ријечи, од Змајевих крилатих, од ријечи које је Ловћенски тајновидац за небо везивао, а скадарски Уча скидао у храм уграђивао. Зидао Храм језика скадарски Уча дванаест година, опасавао га граматиком, достојанством језика српског. Сваки одлазак Митрополит је благословио. Скадарска дјеца и одрасли на наставу код Уче као на причест долазила, он градио наличнике, створења језика српског, на Велике школе у Београд упућивао.

Крај је четрдеснице, благородна душа се примакла вјечном почивалишту, десно од Престола. Не радује се вјечни свијет мнозини, већ доласку душе једног непоновљивог Светозара Ћираковића Ћира. Као што се радовао завјетним душама Светозара Милетића, Марка Миљанова и Петра Кочића.
На земљи капље неизмјерна туга, пратилац сеоба у Рашковој кафани вишак јутарња кафа и неколико чаша непопијене ракије. Круловим рукописима недостају граматичке мозгалице. Копни моја нада да ће се у суботњем предвечерју појавити на вратима Он „ Брате Бећир-бвеже, доносим ти скадарског нимета!“
Брате, нерођени, а најрођенији, упамтио сам и разумио ријечи „вијек великих људи је кратак“, али и твој завјетни оптимизам „нема повлачења, нема предаје“.