Слово о Андријевици, уз треће издање књиге „Црвена Прла“: СЛОБОДА о којој се не говори јер нас је стид њене величине

ПИШЕ: Миленко Јовановић

Ако постоји мјесто које је у једном тренутку отјелотворило најсветије врлине једног народа – храброст, јединство, пожртвованост и непоколебљиву љубав према Отаџбини – онда је то Андријевица. Ако постоји датум који би свака цивилизована држава урезала златним словима у уџбенике, свечаности, споменике и националну свијест, то је 17. јул 1941. године. А ако постоји догађај који је упркос својој величини – или баш због ње – гурнут у заборав, онда је то ослобођење Андријевице, првог среског мјеста у Европи које је протјерало фашистичког окупатора.

Да, понављамо то не зато што не знамо, већ зато што друштво као да је ријешило да заборави. Андријевица је прва. У цијелој Европи. Прије било ког града који се данас помиње у политичким, нарученим наративима. Прије него што су се савезници искрцали на Нормандију, прије него што су европске пријестонице окупиране почеле да смишљају отпор, Андријевица се дигла. Сама. Частан глас у епицентру тишине и страха. Глас Васојевића, глас слободе.

И то није био устанак једне партије, једне идеје, једне војне формације. То је био устанак народа. Срца. Душе. Под једну заставу стали су сви: и ђаци и учитељи, и домаћини и ратници, и попови и комунисти, и младићи и старци. Сви. Јер се знало – није слобода ствар идеологије, већ части. Нема твоје, моје, ваше – само једно:
наше.

Црвена Прла, тај свети локалитет, крваво узвишен, данас је само географска одредница за мапе. Али у срцу поштеног човјека, оно је Косово 20. вијека. Мјесто гдје се није само гинуло – већ се васкрсавала идеја слободног човјека. Мјесто гдје је покорено човјечанство добило прву искру наде. А шта смо ми урадили са том искром?

Загушили је. Прекрили тишином. Потиснули. Стидљиво, срамно, малодушно. У школама – ни ријечи. На телевизији – ни слике. У уџбеницима – мрвица. А знамо добро: да је овај догађај припадао некој другој држави, неком другом народу – био би национални празник. У Americi би му се дизао споменик висок стотину метара. У Француској – свечаност, филм, књига, и све то под државним покровитељством.

У Енглеској – улица и трг у Лондону. Али код нас? Заборав. Запостављање. Намјерно. Плански. Јер није ово само грешка. Ово је системски затирано. Деценије владавине оних који се нису поносили тековинама заједничке борбе, већ су се њих стидјели, уродиле су плодом срама. Данас дјеца у Црној Гори, у Андријевици, не знају шта је било на Црвеним Прлима. Не знају ко је запалио прву ватру слободе у Европи.
А знају шта је Холивуд снимио о „Д“ – дану. Можда није случајно. Можда је посљедица. Можда је освета. Јер онај ко је био побијеђен 1941, данас сједи у европским престоницама, у одјелима и са дипломатским пасошима. Насмијани на самитима, а потомци пораза, који никада нису прежалили понижење од руке малог народа. И шта чине? Не шаљу тенкове – већ заборав. Не гасе ватром – већ прећуткивањем.

И као да ни то није довољно. Андријевица, прва варош слободе у Европи, данас је можда најсиромашније мјесто у Црној Гори. У истој тој Европи. Запостављена. Гурнута. Умјесто да се на њој темељи образовање, понос, развој, она се гаси. Док трговци прошлошћу граде своје политичке каријере, Андријевица чами – јер је била прва.

Можда се неко свети. Не тенковима – већ тишином. Али не знају да народ који је знао да устане 1941., неће дозволити да му се ћутањем затре истина. Јер се истина не брише гњевом, већ се брани љубављу. А ми Андријевицу волимо. Васојевиће поштујемо. Црвена Прла не дамо.

Нека ове ријечи остану:
Црвена Прла заслужују највећи споменик у Црној Гори. Не само као војна тачка, већ као морални стуб.

Андријевица заслужује посебан статус у држави. Не из сажаљења, већ из захвалности. Не као мјесто сиромаштва, већ као мјесто највећег богатства – духа, части, историје. Ако држава има душе, нека се огледа у светињи тог дана. Ако народ има понос, нека га подигне спомеником. Ако имамо памћења, нека у свакој школи дјеца уче – ко је први рекао не тиранији? – па устану и одговоре, пуна срца:
Андријевица. Васојевићи. Црвена Прла. 17. јул 1941. године.

И нека то буде лекција коју нећемо знати само ми – већ ће је знати сви. Јер само тако се брани слобода: истином, поносом и памћењем.

Нека буде речено и ово: у сваком народу постоји један дан који све објашњава. Један тренутак у којем се сабирају све жртве, сва историја, сва нада. За оне, који припадају племену слободе, тај дан је 17. јул 1941. године. Тог дана Андријевица, скромна варошица у подножју Комова, у срцу Васојевића, уздигла се изнад свих ипостала прво ослобођено среско мјесто у поробљеној Европи. Тај датум није само историјски куриозитет. То је судбинска истина, уклесана у душу овог народа. То је слава коју не смијемо дозволити да прекрије прашина равнодушности.

На Црвеним Прлима, гдје је отаџбина позвала, гдје је слобода вапила, гдје је част понајвише дошла до изражаја – одјекнуле су прве слободарске пушке у Европи. Васојевићка рука, стегнута у вјечну клетву против тираније, подигла је пушку не из идеолошке заслијепљености, већ из дубоке вјере у свету обавезу да се брани оно што је наше: кућа, прах предака, језик, застава, слобода.

На Црвеним Прлима се није расправљало, није се калкулисало. Ту није било страначких програма, нити лажних патриотизама. Била је само једна идеологија – слобода. Једна вјера – Отаџбина. Један језик – часна борба против зла.

Та прва ослобођена варош није имала параду. Није имала камермане, новинаре, фотографе. Имала је само народ који је у једном тренутку постао непобједив. Зато што се безусловно ујединио. Јер, кад Васојевићи стану једни уз друге, нема те силе која може угушити тај пламен.

И опет се враћамо на питање – шта смо добили заузврат?

Заборав. Ћутање. Преправљање. Сваке године, гледамо како неке друге вароши, са упитном историјском потврдом, заузимају мјесто у уџбеницима и на јавним манифестацијама. Често се помиње Лозница. Нека се и она слави. И треба, наравно. Али не науштрб истине. Андријевица није мјесто које треба да се доказује. Она је доказ сама по себи. Њене пушке су проговориле прве. Њене жртве прве пале. Њени хероји први стали у бесмртни строј. Па питамо: зашто ћуте институције? Зашто се у школама не учи о Црвеним Прлима и подвигу који није имао премца? Зашто на јавним сервисима нема емисија о овом догађају? Зар је могуће да је некоме удобније да живи у лажи, него да погледа истини у очи? Зар се стидимо онога што би требало да славимо с поносом?

Срамно је то прећуткивање. Није то случајан превид – то је системско брисање. И ту не можемо ћутати. Јер ако ми не говоримо, ко ће?

Слава херојима Андријевице, који су на Црвеним Прлима у црвено уписали слободу. Слава тим младим момцима што су оставили плугове, иконе, породице – и кренули у неравноправну борбу. Слава и онима који су се вратили, и онима који нису. Слава храбрим мајкама које су синове испраћале с благословом и гласом: „Буди достојан ђедова!“ Слава свештеницима који су са крстом у једној, а пушком у другој руци бранили свој народ. Слава и комунистима, и монархистима, јер су тада сви били – само људи и слободари.Слава и читавим породицама које су се одазвале позиву Отаџбине и отишле на мегдан окупатору.

Нека данашње подјеле поуче: само кад смо сложни, непобједиви смо. Нека нас они са Црвених Прла науче: нема малог мјеста када је велика душа. Андријевица је тада, у једном тренутку, била центар слободне Европе. Да, баш она – варошица под планином, са храбрим срцем и тврдим гласом.

И зато, нека се ова ријеч носи кроз вјекове: Андријевица није само географија – она је стање духа. Васојевићи нису само племе – они су појам части. Црвена Прла нису само бојиште – то је светиња. А 17. јул – он је више од датума. Он је завјет. Завјет да никад не поклекнемо. Завјет да никад не заборавимо. Завјет да говоримо, кад други ћуте. Да стојимо, кад други клече. Да волимо своју земљу, кад други жмуре.

Зато живјела Андријевица! Живјели Васојевићи! Живјела Црна Гора часних људи и храбрих пушака!
Хвала Русима, хвала Русији, хвала Руском Дому у Београду – што омогућише да величанственено представимо остварење „Црвена Прла“ аутора Влајка Чукића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: