Случај Оливера Ивановића или како уништити Косовску Митровицу

„Комшије, продајте ми шуму”, затражио је од српске породице Мартиновић из Новог Брда локални Албанац. „Није то на продају”, добио је одговор. „Добро, добро, то ће вас скупо коштати”, поручио је сусед. Неколико година касније појавила се група сведока и „сетила се” да су „Мартиновићи починили ратне злочине 1999. у Новом Брду”. Еулекс специјалци су окупирали српско сиротињско село и Мартиновићи су на робији провели године, па потом ослобођени, да би се опет, крајем прошле године, нашли на оптуженичкој клупи. Шуму нису продали. Какве везе има ова прича са случајем ухапшеног Оливера Ивановића? Шта је Оливер Ивановић могао да прода, шта је имао у рукама? Ко је купац Оливеровог политичког и сваког другог имања?

Први пут у каријери пред њим се нашао његов град, материја коју најбоље познаје, први пут му се пружила прилика да нешто конкретно уради или да пропадне, па да заврши као класичан политикант. Указана прилика, грађена што свесно – што несвесно, помагана дуго од Београда, и чини се најдуже од међународне заједнице, уз ћутање албанске ратне елите, довела је овог човека у позицију да може да „прода” и преда Косовску Митровицу. Одбрана остатка града 1999, убиство блиских рођака у Дечанима, подметнуте бомбе под аутомобил, недавни напад на супругу и дете само су део хронике у којој Ивановић није одустао. Данас је погођен директно у срце. Прст уперен у њега крајњи је резултат приштинске кампање и пројеката у којима је српски део града на Ибру виђен као „легло криминала и безвлашћа, стециште убица и српске тајне службе, простор без икаквог реда, неинтегрисани део Косова, најтврђе националистичко језгро, косовско буре барута, извор зла и нестабилности у региону, препрека европском путу…”

Самосталност у доношењу одлука, западни начин деловања и мишљења и спремност на разумни компромис, као и неочекивана подршка на изборима, показали су да, с њим, Косовска Митровица задржава недопустив степен аутономије. Та аутономија грађена на често крвавом отпору, дугом деценију и по, према албанском виђењу ствари, коначно је завршена Бриселским споразумом. Способан политичар с међународним везама, градски тип, дугогодишњи привредник, вероватно би дао нову форму тој аутономији и задржао је у неком облику. Интерес је сасвим другачији – Митровицу би требало свести на локалну косовску касабицу без значаја и утицаја.

„Албански национални интерес и националромантизам имају сигурне сведоке да је у рат увукао илирска племена, да је побио осниваче Призренске лиге, да је тровао Ибрахима Ругову… Све је логично и доказиво”, каже новинар са Косова Б.А.

Важнији је један албански уперен прст од главе Оливера Ивановића, важније су две албанске сумње од његове каријере, важније је тридесет дана притвора од година које је овај човек потрошио доносећи минимум смирења у зло српско-албанских односа. Они у чије је вредности веровао и настојао да их примени у постконфликтном друштву, стрпали су га иза решетака. Била су довољна два уперена албанска прста да Еулекс лиши слободе човека који је Србима сачувао две градске улице на Косову и Метохији. Каква је то порука међународне заједнице? Хоће ли ово допринети смиривању ситуације, где води оваква политика, колико осведочених зликоваца сваког тренутка пролази испред њихове правде? Правда међународне заједнице не постоји изван етничких интереса косовских Албанаца. То је сигуран пут у хаос.

Уосталом, на Косову и Метохији постоје две врсте сведока. Истински сведоци су углавном поубијани. Неки од живих – а један је у Клини – и данас, петнаест година од сукоба, никад нису изашли из својих домова претворених у бункере, јер су претња за УЧК елиту и националне интересе. Друга врста сведока јесу национални сведоци утемељени у традиционалном друштву, они служе као етнички коректив за наговештај било какве правде.

На крају, шта је Београд понудио Оливеру Ивановићу? Да ли му је упутио понуду за предају оног тренутка кад се одлучио да Ивановићеву реалну моћ, способност и видљивост пренесе на Крстимира Пантића? Шта му нуди сада када је Пантићев муњевити излазак на политичку сцену исто тако завршен повлачењем због косовских симбола на папирима? Како Дачић, Вучић, Тачи и Ештонова могу да преговарају док је Ивановић у затвору? Како год, за Београд није касно да Оливер победи из затвора.

Него, вратимо се Мартиновићима с почетка ове приче, они су поново пред судом. Ако Оливер Ивановић у затвору не пристане на продају, ако се из њега врати нормалан – поново ће га тамо стрпати, наћи ће нове сведоке и доказе јер етнократија не трпи друге и другачије, не подноси нормалне и оне који нешто могу да промене. Круг зла и неправде није прекинут, Мартиновићи нису продали своју шуму, Оливер није издао свој град. Колико то може да траје, колико кошта један уништен људски живот?

Живојин Ракочевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: