Случај посланика Милана Кнежевића: Однос између права на слободу изражавања и на поштовање приватног и породичног живота јавне личности

Пише: Далибор Каварић

Како је то и уобичајено у нашем друштву, својственом дуалитету, контрирању и екстремизну, након појављиваљања првобитне информације да је „нападнут посланик Кнежевић“, појавила се у дијелу медија информација да је „обезбјеђење Кнежевића напало Цетињанина“. Закључак обје групе заговорника или наведена два погледа на овај догађај, базиран је углавном на јавно објављеном видео снимку надзорних камера са аеродрома Голубовци али и на казивању учесника догађаја, које је казивање опет било у јавности а не кроз легалну законску процедуру.

Оно око чега се сви можемо сложити јесте да је прије физичког контакта била нека вербална комуникација између посланика и грађанина јер то потврђују и посланик и грађанин. Та вербална комуникација је убрзо довела и до физичког контакта обезбјеђења посланика и грађанина. Вјерујем да се сви можемо сложити да оно вербално што је изговорено треба да утврде државни органи у поступку а не путем медијских изјава актера догађаја. У овом случају пажња јавности се према ономе што је било доступно усмјерила управо оно што се видјело а не на оно што се чуло, јер се ради о видео а не о аудио снимку. Међутим, оно што је изговорено а што се не чује на видео снимку је подједнако битно и суштински битно као и оно што се видјело.

Оно на шта дио јавности који се према својим политичким афинитетима одмах сврстао на једну страну, није узео у обзир је: да посланик и предсједник Одбора за безбједност има статус службеног лица.

Наиме службено лице се дефинише чланом 142 ст 3 Законика о кривичном поступку који службено лице дефинише као лице које у државном органу врши службене дужности; изабрано, именовано или постављено лице у државном органу, органу локалне самоуправе или лице које стално или повремено врши службене дужности или службене функције у тим органима; лице у установи, привредном друштву или другом субјекту, којем је повјерено вршење јавних овлашћења, које одлучује о правима, обавезама или интересима физичких или правних лица или о јавном интересу као и друго лице које обавља службене дужности на основу закона, прописа донијетих на основу закона, уговора или арбитражног споразума, као и лице којем је фактички повјерено вршење појединих службених дужности или послова. Из изложеног нема сумње да је посланик и предсједник Одбора за безбједност службено лице.

Опште је познато да је пракса Европског суда у овој области да јавне личности морају имати много већи степен толеранције и праг издржљивости на све провокације, критике и оцјене њиховог рада укључујући и грубу јавну критику на њихов рачун. У смислу овога у конкрентом случају Кнежевића, треба цијенити да ли се радило о јавној критици његовога рада, његових политичких, националних, професионалних идеолошких и других ставова или се радило о вријеђању, понижавању, омаловажавању и злостављању његове личности у приликама када се не може говорити о јавној критици већ потреби да се посланик понизи и дискредитује као личност и као службено лице, а оцјену чега, би након прикупљених доказа, морао дати поступајући државни тужилац, односно, евентуално, по његовом оптужном акту и надлежни суд.

Домаћа судска пракса из Пресуде Врховног суда Црне Горе, Уж Рев. бр. 2/20 од 30.06.2020. године, наслоњена на праксу Европског суда за људска права и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је на становишту; „да слобода изражавања није апсолутно право, већ се може ограничити ради заштите угледа и права других, па је потребно да суд изврши процјену равнотеже измедју слободе изражавања и права на поштовање приватног и породичног живота лица на које се критика односи и које мора да је трпи.

Зависно од тога, да ли је вербални иступ грађанина у описаној прилици био дозвољена и афирмативна критика рада посланика и његове политичке партије, његових политичких, националних, професионалних, идеолошких и других ставова или се у овом случају радило о вријеђању, понижавању, омаловажавању, злостављању његове личности или породице, то се у конкретном треба изврштити и правна оцјена цијелог догађаја. Односно; зависно од предњег потребно је донијети закључак да ли се може говорити о кривичном дјелу „насилничко понашање“ из члана 399 ЗКП-а чија је дефиниција: Ко грубим вријеђањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем угрози спокојство грађана или ремети јавни ред и мир, уколико је то извршено у групи или је неком лицу нанесена лака тјелесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана, казниће се затвором од шест мјесеци до пет година или се у конкретном може радити о кривичном дјелу угрожавање сигурности из члана 168 Кривичног законика који прописује: да ко угрози сигурност неког лица пријетњом да ће напасти на живот или тијело тог лица или њему блиског лица, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

Посљедице овог догађаја, свакако ће имати утицаја на друштвене прилике или на тзв. специјалну или генералну превенцију. Односно, однос државних органа према овом догађају формираће судску праксу.

Јер, ако државни органи дозволе да сваки грађанин једног политичког опредељења може да вријеђа, пљује, омаловажава посланика, члана Владе, премијера, судију или државног тужиоца, који је другог политичког или грађанског опредјељења, онда то значи да свако може на улици да приђе и извријеђа и било ког судију, тужиоца, полицајца, посланика, било ког другог државног службеника или било које друго службено лице и то набило ком јавном мјесту, улици, на друштвеним мрежама, у продавници, у ресторану, у башти локала, у двориште или на капију куће, са породицом, са пријатељима…

Видјели смо у досадашњој пракси да је тужилаштво или суд увијек реговали чак и на пријетње или увреде само преко друштвене мреже, па се поставља питање да ли за Кнежевића важи нека друга пракса и из којих разлога. Озакоњњем вербалног вријеђања и омаловажавања службених лица би значило да би неки докони и острашћени грађанин могао да сједи у локалу поред улаза у зграду посланика, полицајског службеника, члана владе судије или тужиоца и да га вријеђа и да му добацује до изнемоглости, наравно позивајуће се на слободу говора и на право на јавну критику јавне личности. Међутим, вјерујем да ће се сви објективни читаоци сложити да ово није слобода говора већ злоупотреба овога права са циљем да се легитимишу и легализују кривична дјела насилничко понашање и угрожавање сигурности јавних личности.

Свакако, реакција обезбјеђења Кнежевића представља потпуно посебно правно и процесно питање, које опет у случају прекорачења овлашћења, заслужује посебну правну оцјену и одлуку али то питање, не може утицати на право грађанина на објективну, јавну и дозвољену критику, право посланика и другог службенога лица на поштовање његове личности, породичне приватности и његове безбједности али и на поштовање и ограничење овлашћења службених или приватних лица из обезбјеђења јавних личности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: