Случај пуковника Алексића: Бивши премијер Душко Марковић и полицијски доушник Ахмо Хајдарпашић у истом строју

Ахмо Хајдарпашић, доушник црногорске полиције и лажни свједок Вишег државног тужилаштва се више пута сврставао на страну сада већ бившег премијера Душка Марковића, као и 2016. године, када је, лажном изјавом, по унапријед договореном полицијском плану, оптужио пуковника Радована Алексића, држављанина Србије, да је он особа са видео снимка за коју тужилац Жељко Томковић тврди да је 11. јула 2016. године у Подгорици покушала убити Предрага Шуковића, бившег шефа криминалистичке полиције Црне Горе.

Наиме, Хајдарпашић се у претходном периоду често јављао на свом ФБ профилу дајући пуну подршку бившем премијеру Душку Марковићу и његовој скандалозној најави о протјеривању свештеника СПЦ након избора 30. августа називајући свештена лица „брадатим сподобама“ и „крвометницима који шире зло на простору бивше Југославије“.

Ово није први пут да овај криминалац и екстремиста, омиљени лажни свједок тужилаца Весне Јовићевић и Жељка Томковића вријеђа Цркву и свештена лица, вријеђа народ на литијама и вјерска осјећања православаца. Његове увреде на рачун Светог Василија Острошког, нашег највећег светитеља, су нешто најскандалозније и досад незабиљежено у савременој Црној Гори, поготово што долазе од човјека исламске вјероисповијести. О увредама вјерских осјећања православног народа од стране Ахма Хајдарпашића наш портал је извјештавао у више наврата.

Подсјећамо, у октобру 2016. године, Хајдарпашићеву лажну и унапријед, са полицијским службеницима, договорену изјаву, да је пуковник Алексић лице са монтираног видео снимка, које је покушало убити инспектора Шуковића, су прихватили тужиоци Жељко Томковић и Весна Јовићевић, додијелили му статус свједока у поступку, узимајући његову лаж и измишљотину, као релевантан доказ и, по свему судећи, је чак и добро новчано наградили.

Како је дошло до тога и откуд се појавио Ахмо Хајдарпашић?
Одговор је једноставан – У намјери да се пуковнику Алексићу подметне тешко кривично дјело и реализује његово хапшење, што је црногорској власти било потребно из разлога који немају додирних тачака са Шуковићем, а имајући у виду да се Шуковић и Алексић уопште не познају, некоме је на памет пала сулуда идеја да њих двојицу доведу у какву – такву везу и на тај начин покрене овај монструозни кривични поступак.

За ту прљаву работу црногорске службе безбједности, којима је тада руководио лично Душко Марковић, су употребиле свог доушника, Ахма Хајдарпашића, криминалца и по разним основама проблематичног човјека, кога су својевремено, гле чуда, заједно обрађивале и санкционисале Војна КОС и СДБ Црне Горе, али и неке иностране службе и организације.

Истражни органи, поступајући по налогу „из врха“, позивајући се на Хајдарпашићеву лажну изјаву и потпуно игноришући чињеницу да се Алексић тога дана налазио у Београду, су покренули поступак у коме истрага траје скоро пуних пет година без видљивог резултата. А све то са једним циљем – заштите стварног извршиоца и налогодавца покушаја Шуковићевог убиства.

Улога премијера Душка Марковића у поступку који се води против пуковника Радована Алексића је важна јер је тада покривао дужност координатора служби безбједности, руководио и усмјеравао њихов рад и, ако ништа друго, по службеној дужности морао бити упознат са стањем у безбједносном сектору и свим радњама које се предузимају.

Познат је и Марковићев утицај на Више државно тужилаштво у Подгорици и Весну Јовићевић лично, што је пресудно утицало и на дешавања у овом предмету.

Интересантно, Марковић је, након хапшења Радована Алексића, у једној телевизијској емисији, саопштио да је „да је нападом на Шуковића био циљ да се њему нанесе политичка штета“, додајући да „о пуковнику Алексићу не зна ништа“. Тиме је послао јасну поруку да му је познат идентитет нападача, мотив напада на инспектора Шуковића, као и средина из које је напад дошао.

Поставља се питање – зашто СДТ Миливоје Катнић или неки други тужилац не позове и саслуша Душка Марковића ради појашњења своје изјаве и објашњења – ко је могао имати мотив да њему нанесе штету на начин што ће убити Шуковића са којим је он у сукобу. И како се то наноси било ком човјеку било каква штета, ако се физички елиминише његов противник.

Али, чудан је однос Тужилаштва према овом питању, јер нико не предузима ништа у вези ове Марковићеве изјаве, али зато видимо да Катнић експресно реагује на изјаве премијера Здравка Кривокапића и вицепремијера Дритана Абазовића у којима су они означили Веселина Вељовића као организатора комитских протеста, без обзира што је и сам Вељовић њима дао јавну подршку.

Ипак, сигурни смо да ће доћи вријеме када ће Марковић морати појаснити своје инсинуације и саопштити све што зна о нападу на Шуковића. Чињеница да је Предраг Шуковић, као шеф криминалистике, истраживао криминалну дјелатност за коју је постојала сумња да је повезана са Душком Марковићем и њему блиским лицима, баца посебну свјетлост на цио случај, посебно што је све прерасло у лични сукоб Шуковића и Марковића који је добио и судски епилог.

Марковић и његови истражитељи су до сада имали довољно времена и могућности да провјере Алексићев алиби и ставе тачку на фарсу која пријети да озбиљно компромитује цио безбједносни систем, Тужилаштво и правосуђе Црне Горе. Умјесто провјере Алексићевог алибија, Марковићеве службе безбједности су против Алексића у црногорским и медијима у региону покренуле и водиле кампању оптужујући га за наводну обавјештајну и субверзивну дјелатност којом се угрожава национална безбједност државе и руши власт у Црној Гори.

И као што видимо након пет година – ништа нема од те њихове велике приче. Овдје се ради о устаљеној пракси црногорских служби безбједности да своје прљавштине подмећу другоме, по правилу некоме из Србије, па затим све покривају великим причама о угрожености државе, о новом националном идентитету, агресивном дјеловању Србије, империјализму Русије, активностима Цркве и томе слично.

Сасвим је сигурно да бивши премијер Марковић и његова полицијско – тужилачка интересна група добро зна да Радован Алексић нема никакве везе са нападом на Предрага Шуковића и добро за ко је први саопштио Алексићево име и дао налог Весни Јовићевић и Жељку Томковићу да истрага иде у том правцу.
Зато ће се на крају за Душка Марковића и његов тим поставити најтеже питање – ко је и по чијем налогу пуцао на Предрага Шуковића?
Као што знамо, то није Радован Алексић – он се 11. јула 2016. године налазио у Београду.
Душко Марковић, по свему судећи, то добро зна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: