“Случај сломљене вазе” или Случај сломљене представе”

Поводом премијере Градског позоришта из Подгорице “Случај сломљене вазе” треба рећи да, сходно дометима, овај комад фино коинцидира са чувеном реченицом из једне приповијетке Лазе Лазаревића „Све личаше на разлупану скупоцену порцуланску вазу“.

Но, у почетку треба нагласити неколико неспорних афирмативних детаља.

Зоран Ракочевић је талентован редитељ, којег познајем још из година кад је фанатично радио на афирмацији драмског аматеризма у Црној Гори остављајући запажен траг и на том нивоу. Завршио је политичке науке, потом и позоришну режију на ФДУ на Цетињу, а први комад, и то у продукцији Краљевског позоришта Зетски дом на Цетињу, што је лијеп податак, „Чикашке перверзије“, режирао 2021. године.

Што се тиче његове режије „Случаја сломљене вазе“, треба истаћи да је учинио све што се учинити могло на темељу текстуалног предлошка, колективне сцене је довео до перфекције, дао шансу младим надама да заблистају и покажу да позоришна Црна Гора не треба да брине око смјене глумачких генерација. 

И кад је ријеч о ауторици текста, за похвалу је ангажман млађег ствараоца, драматуршкиње Милане Матејић, студенткиње мастер студија ФДУ на Цетињу – студијски програм Драматургија.

Али свака представа за себе бива и Бермудски троугао са подводним стијенама па, и кад у њој имаш све, на крају можеш добити мало тога. А такав огледни примјер је управо премијера о сломљеној вази, то јест, о сломљеној представи.

Треба рећи да и овај пројекат првенствено иде на душу претходне Управе, јер је започет прије избора нове, али и да је Градско у протеклом периоду, и поред заиста великог ангажмана свих актера, од Управе до глумачког ансамбла, било велика позоришна радионица, нажалост, у високом степену промашених пројеката. Највјероватније, јер се, уз робовање страним ауторитетима и звучним редитељским именима, која Црну Гору доживљавају као позоришну паланку, гдје се може продати све и свашта, није на вријеме и одлучно реаговало преко контролних проба.

Градско може дијелом „спасити“ и чињеница што се током прошлих година ни ЦНП није прославио неким богзна квалитетним представама, па је и на његовој сцени владала света досада, те оба театра иду здружено, руку под руку, кад је ријеч о промашајима на дуге стазе. Јер су обесмислила институт контролних проба, на којима је многе представе требало или одбацити, или макар критичкије наступити према надобудним редитељима, којим се, изгледа, није смјела изрећи ниједна ријеч критике. 

А са сјетом се сјећамо часних изузетака, међу којима се издваја сјајна представа ЦНП-а „Очеви су градили“ (ауторски пројекат Бориса Лијешевића), бриљантни комад „Докле поглед сеже“ (ауторски пројекат Арпада Шилинга) у продукцији Краљевског позоришта „Зетски дом“ Цетиње, а такве су и изузетне представе Андраша Урбана такође у „Зетском дому“…

Чувен је незваничан детаљ кад је Андриј Жолдак, истина, познати свјетски редитељ, радио Чеховљевог „Иванова“ у ЦНП-у, у намјери да се представа даје у неколике „епизоде“ од више сати укупно. Кажу да је Управа Националног театра „спасила“ ствар тако што је с разлогом одбила такву варијанту „позоришне серије“, а трули компромис је пронађен тако да „Иванов“ буде постављен као једна цјелина, која траје „свега“ три, четири сата. И лично сам присуствовао премијери, па свједочим да су прва два чина успавала публику, и да је половина гледалаца затим утекла преко врата ЦНП-а, али су трећи и четврти чин, истину говорећи, били одлични.
На моје питање једној исцрпљеној гледатељки одмах након премијере како јој се свидјела представа, она је одахнула, сва у нокдауну од „генијалног“ читања Чехова, и рекла отхукнувиши: „Била би ово дивна представа да су избачена прва два чина“. А, да комедија буде већа, управо је Жолдак за „Иванова“ добио потом Велику награду ЦНП-а.

Но, да се вратимо сломљеној вази/представи Градског.

Тачно је да младим људима треба дати шансу, те и младој и неоспорно талентованој студенткињи мастер студија драматургије са ФДУ, а није добро ни да млади добију шансу тек кад остаре, али се у овом случају, очигледно, ипак мало пожурило.

Уосталом, бити на мастер студијама драматургије и није поуздан фактор да си већ драмски писац и да треба да те играју у етаблираним позоришним кућама. А познато је да ни основне, ни мастер студије, нијесу завршили ни доктор опште праксе Чехов, ни, некад физички радник, Максим Горки, ни Л.Н. Толстој, који је одустао од два факултета, а ниједан није био Драматургија, али ипак „некако“ и данас сви слове као свјетска имена. Неки „тврде“ да чак ни Шекспир није студирао драматургију, али је ипак постао свјетски драмски писац, то јест, што би Ајнштајн рекао: „Све је релативно.“, бар кад је ријеч о кретању у времену и простору. Па онда и о уписаним или неуписаним адекватним, основним и мастер студијама. Посебно отежавајући фактор за Шекспира је и тај што се тачно не зна ни је ли уопште и постојао, или је ријеч о миту о Шекспиру.

А кретања у времену и простору било је и те како и на великој сцени КИЦ-а „Будо Томовић“ током премијере, уз видљив изванредан гламур сценографије и костимографије, а млади глумци су блистали талентом и жељом, но, и поред свега, „Случај сломљене вазе“ је имао мучан ехо Лазаревићеве „разлупане скупоцене вазе“.

По свој прилици, коријен сценског бродолома је у сљедећем:

Уз прво питање – како је Управа Градског дошла до одлуке да прихвати текст управо једне младе, недовољно искусне, али талентоване драматуршкиње, флагрантно звучи и податак како је стваран текст, конгломерат више текстова, који су у драмској конструкцији засметали један другом правећи својеврсно сценско замешатељство, лош микс, уз тзв. „свету досаду“ на сцени и поред свих настојања драмског ансамбла, уз видне напоре неоспорно вјештог редитеља.

Хтјело се све, а добило мало тога, понајприје јер се крпљењем различитих текстова и стављањем у исти кош дошло до неувјерљивог штива, те није ни чудо што је измиксована неубједљива драмска прича. Посебно флагрантан детаљ је и што су главни актери пројекта, драматуршкиња и редитељ, истицали као позитиван управо тај детаљ да је направљен конгломерат Андерсенових бајки преко драматизације и сажимања „Принцезе на зрну грашка“, „Цвијећа мале Иде“, итд., па је испало – од свега помало – па и од театра помало. 

Зато би добра препорука за Милану Матејић била да се убудуће не бави миксовањем туђих, него да пише своје драмске текстове, па ће њене драме засигурно имати и експозицију, заплет, кулминацију, перипетију и расплет.

А у случају премијере Градског имали смо, и поред свега, али прије свега – досадну представу, која, иако су главни актери тврдили да је и за дјецу и одрасле, на крају није ни за дјецу ни за одрасле.

На све ово „дивно“ се надовезује колективни став наручене позоришне критике у Црној Гори по принципу неталасања, уз суперлативе за сваку представу редом, при чему такви „сви критичари ником поникоше“, и нико од благоглагољивих не упути бар једну ријеч критике, бар сумњу у барем неки детаљ представе. 

Па се дио публике чудом чуди због хвалоспјева критике, а искуснији гледаоци само уз лак ироничан осмијех одмахну руком знајући да у Црној Гори и немамо других представа осим генијалних.

Но треба истаћи, вриједан поштовања, један охрабрујући зрак свјетла у тами промашених представа Градског:

У разговору с нашом сјајном глумицом управо из Градског, Ивоном Човић, која је, засад, вд директора, а искрено се надам да ће бити изабрана за директорицу, рекао сам уз дужно поштовање да желим написати критички осврт, не памфлет, поводом нове премијере Градског.

Ивона Човић је одмах рекла нешто што улива наду у оздрављење овог свима важног театра: „Као прво, не желим да се мијешам у ставове позоришне критике. Вољела бих само да то што напишете буде искрен и зналачки став о нашим представама,  па какав год буде, то је Ваше право. Вријеме је да сви почнемо да радимо свој посао.“

Овакве ријечи заиста буде наду у оздрављење Градског у глобалном погледу, и да ћемо убудуће имати прилику да гледамо представе заокружене у сваком смислу. И да озбиљна публика неће дријемати у замраченој сали гледајући у мобилне, једва чекајући да се комад заврши. Јер најчешће имамо дојам не да присуствујемо правој позоришној игри, него да се неко, у ствари, игра с позориштем.

Било би добро да најзад, сходно инсинуацијама државе према Сократу, и ми не „кваримо омладину“. У нашем случају, преко промашених представа. Али, што је од посебног значаја, да не кваримо ни позоришни укус дјеце представама за најмлађе. А одрасле нећемо преварити, јер они добро знају шта је прави театар.

У противном, и даље ћемо присуствовати фарси, оличеној у оној познатој Андерсеновој бајци „Царево ново рухо“, у којој је сва свјетина ћутала, а једино, управо, неко дијете (!) кликнуло „Цар је го..!“

А колико је у представама Градског  присутно одсуство слуха за дјечју популацију најбољи примјер представља један комад у којем имају и тако шокантне сцене, уз језиве звуке, од којих су се лецнули и старији, а дјеца сигурно потом имала кошмарне снове бар мјесец дана. Био сам на тој представи, и око себе видио престрављена дјечја лица, док су их родитељи тјешили да то „није ништа страшно“.

У случају „Случаја сломљене вазе“ ријеч је о представи првенствено за дјецу, али свевидећу дјецу нико не може преварити, па ни представе Градског. Зато је вријеме за оздрављење театра, да одморимо од промашених представа. Наши позоришни гледаоци то по много чему заслужују… И стари и млади…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: