Слутња – Владислав Петковић Дис

Небо мутно, издубљено, кобно;
Дан убијен притиснуо боје,
Светлост, око; и мртвило гробно,
Мир и страва око мене стоје.

Кроз природу, преко дрва, ружно
Јесен иде; голе гране ћуте.
И црнило обавило тужно
Кору, видик, време и минуте.

Бол клонуо; магла и брегови
Носе мисô . . . и жеље се крију;
Тамне слике, бледе као снови,
Шуште пропаст, ко би знао чију!

Спава ми се. Још да легне тело
У тај сумор, мртав, што се вије.
У ту душу, у ропац, опело,
Да потоне све што било није.

Да потоне . . . и да магле сиње
Обавију: на часове боне
И на љубав да попада иње
И заборав . . . И да све потоне.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: