Служена литургија у манастиру Стара Марча – скуп у молитвеном осјећају

По благослову Његовог Преосвештенства епископа господина др. Кирила, администратора митрополије Загребачко-љубљанске, а поводом Престоне Славе бившег историјског манастира и митрополије марчанске у мјесту Стара Марча, част ми је поднијети сљедећи

И З В Ј Е Ш Т А Ј о литургији служеној у Старој Марчи дана 28. јула 2024. г.

Колико нам је познато из архивске грађе и доступне литературе, манастир Марчу, посвећен св. Архангелу Гаврилу, подигао је митрополит Гаврило Аврамовић 1578. године. Наиме, митрополит дабро-босански Гаврило, пећки егзарх далматински, морао је пред најездом и зулумом Османлија пребјећи у Хабзбуршку царевину. Са њим је избјегло и седамдесет калуђера из манастира Рмња (Кашић). Настанили су се у ове, тада пусте, крајеве гдје је већ било српских граничара које су прихватиле хабзбуршке власти ради одбране царске границе.

Дакле на простору Старе Марче настао је манастир. Импозантан грађевински, од великог културног и националног значаја, као тада најсјеверније уточиште и православно вјерско, просвјетно и национално сједиште. Потврђено Царским повељама, манастир је у то вријеме посједовао: „170 јутара шуме, седам јутара ораница, 100 јутара ливаде, 150 јутара винограда. На оближњем брдашцу било је и монашко гробље са капелом. У непосредној близини је и манастирски извор, а сто метара ниже прилично велика два рибњака.

Све се то још данас може распознати, али чије је власништво не знамо.

Укратко убрзо послије погубљења грофова Зринских и Франкопана, манастир и митрополија долазе под страшни удар унијата. Долазило је и до крвавих обрачуна. Манастир је био препуштен унијатима, али га коначно православни враћају. Међутим наредба је била да се манастир поновно врати унијатима, што се није десило. Напокон, 28.(17.) јуна 1739. године манастир Марча је потпуно спаљен и срушен и никад се више није опоравио. Калуђери су вредне сасуде и документа пренијели у манастир Лепавину.

Године 1781., марчански су калуђери оковани одвезени у унијатски округ у Крижевце са њима и неколико монаха Лепавинских, те још и Гомирских (седам) калуђера са игуманом. Сви су оковани на галије и убијени на Малти, у заливу Пунта Кришто године 1782 (види: епископ Симеон).

Манастир Марча остаје вјековно згариште а околни православни српски народ који се одупро унији не оставља то освећно мјесто забораву.

Вјековима је долазио наш народ на рушевинама и остацима манастира на дан св. Архангела Гаврила и сада са лепавинским монасима служио свету Литургију и помињао своје живе и мртве претке, а посебно своје свете епископе и пострадале калуђере.

Године 1925., Митрополија загребачко-љубљанска уз помоћ остатка вјерног народа, на мјесту некадашњег олтара велике цркве зида малу капелу, димензија два са три метра, која још и данас постоји. То је једини остатак видљив од некадашње лавре.

Према литографији из почетка 18. вијека манастир Марча у најљепшем периоду овако је изгледао:

Данас о овој спомен капели брине јереј о. Драган Топић, парох из Нарте. Капелица је доста руинирана и оронула од влаге.

На само сто метара унијати су прије неког времена, мислим самоиницијативно, сазидали један објекат који донекле личи на капелу.

Поред самог нашег археолошког локалитета и спомен капеле урађен је нови пут за брежуљак некадашњег манастирског гробља. На извору је донедавно била камена плоча са ћирилићним натписом, сада је бетонска широка цијев, без видљивог натписа. Вода тече према језерцу које се још увијек зове Рибњак.

Испред капеле св. Арханђела израђена је не велика надстрешница у правцу сјевер-југ, величине три са пет метара. Удаљена је од западних врата капелице отприлике седам метара.

На црквеној ливади засађено је стотињак шљива које су старе десетак година.

Као што је вјековна пракса, отац Драган припремио је све потребно за црквену славу која се обиљежава сваке године прве недјеље најближе датуму св. Архангела. Организовао је оно мало преосталог православног народа, одредио кума славе за годину дана, који су припремили предивну трпезу љубави у наведеним условима, спремили славско жито и необично лијеп славски колач. Све по обичају за крсну славу припремила је госпођа Љиља, са својим супругом. Иначе отац Драган, садашњи парох, каже да већина од остатка српског народа не прима свештеника, нити жели имати контакт са православном црквом, многи су прешли у католике, а и они који нису не желе се изјашњавати као православни.

Отац Драган каже да постоји и притисак од неправославних да им се прода остатак наше земље са капелом Св. Арханђела.

Према подацима др. Душана Кашића, цијели тај крај је у 17. вјеку био православан те је давао грофовима Зринским и Франкопанским до 700 граничара.

У околним селима још има шест православних српских цркви, али народа нема.

Света Литургија почела је у 10 сати, по благослову Епископа началствовао смо ја, отац Драган и ђакон Петар.

За пјевницом је био јереј Љубиша Миодраговић, донедавни парох, иначе доброг слуха и гласа. Нас као поклоника из Загреба било је око четрдесетак, а са локалним народом и мноштвом дјеце, литургијско сабрање чинило је око 60 душа. Било је необично топло вријеме. Али, наш литургијски скуп био је у молитвеном осјећају. Много се народа причестило. Оно што је код нашег народа живо општење је окретање славског колача, и ту заједница некако живне, постане активна и молитвено слободна, то је неки наш српски спецификум. Подјела анафоре, колача и славског жита као да зближи све: и дјецу и одрасле, што у другим црквама није.

Говорио сам у бесједи о светим Архангелима и њиховој светој улози у домостроју спасења, али сам говорио о историјату овог светог мјеста и његовој улози у спасењу православне вјере, о нашем националном поносу и витештву које је овде завршило мучеништвом. То јест о свједочанству праве вјере и Господа нашега Исуса Христа, и чекању васкрсења мртвих.

У необичним условима и необичној љетној жеги, локална црква је предивно и отмено организирала агапе над костима мученика и то смо сви осјетили, посебно гости из Русије, и понеки од браће и сестара римокатолика, који сад потпуно доминирају крајем.

Можда би се могло још нешто придодати и у сврси подизања морала браћи и сестрама као и свештеницима придружити неки рецитал и нека пригодна пјесма ради укрепљења заједништва.

Молитвени скуп разишао се у поподневним часовима, духовно укрепљен Христовом љубављу.

Вашем Преосвештенству у Христу одани

Архимандрит Данило Љуботина (Истријан)

У Загребу, 30. јула 2024.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: