Смиљанић: За тоталну стварност, тотална књижевност

Оно што сам написао у предговору за необичну, снажну , искрену и посебно инспираторску књигу песама Славице Јовановић са насловом ,,И уби дрво човека“ 2002. године, може свакако квалификовати и ову инзванредну књигу Славице Јовановић која је већ у врху наших колегиница песникиња, не посустаје у својим корацима, ка откровењу и ка оживотворењу постојећег. Ова књига потврђује мој списатељски вјерујући став који гласи: за тоталну стварност, тотална књижевност. И ово је песничка књига , која иде снажним корацима; граби га расветљавању тоталне стварности, а обележена је масовним страдањем слабих и невиних и залагањем за њихово право.

Славица Јовановић је песникиња угрожених страдалника , а самим тиме и свога народа. Тако је и своје родољубље, које је српско правдољубље , означила као исконски завет, који се мора неговати и песмом опевати. Подарила нам је јединствену јадиковку, али и химну свих понижених , увређених и рањених насртајима силника и моћника.

Ова књига је инспирација и наук и завређује да се нађе у многим рукама захвалних читалаца. Номинована је и за високо признање Академије ,,Иво Андрић“. Као потврду свега што сам написао желим да цитирам песму Славице Јовановић:

,,У земљи где се рађају посмрчад“

У земљи ратова, деца се рађају после очеве смрти, зову их посмрчад,
рађају се на царски рез. Небо им пресеца пупчане врпце,
у руке их прихвата бабица и дарује сиротиштима…
Очи им најтужније, радиоактивне, сијају у мраку , они су првенци и првород,
предодређени су да носе гас-маске, да се заштите од тровача,
њима је хелијум и кисеоник једини спас,
док босоноги корачају, минираним пољима рата…

Радомир Смиљанић, књижевник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: