Смисао живота

Пише: Милан Гајовић

„Будимо људи!“ (Свети патријарх Павле, 1914-2009)

„…Божје слово (се) обукло у человеческо…“ (Петар II Петровић Његош, 1813-1851)

„Одакле сам дошао /…/ Моја душа је из неког другог мјеста, сигуран сам у то /…/ Ко мојим устима казује ријечи? / Ко мојим очима посматра свијет? / Шта је душа?/…“
Људска бића су „рукопис Божјег писма“. (Џелалудин ал Руми Мевлана, 1207-1273,персијски филозоф, теолог, правник, пјесник…)

„Ми не умиремо, само мијењамо свјетове.“ (Индијанска мудрост)

„Жудњу да се чини добро које постаје отуда што живимо према вођству разума, зовем моралношћу.“ (Барух де Спиноза, 1632-1677,холандски филозоф)

„Бога никад нећеш спознати главом – врата која он користи то је твоје срце. (Пауло Коељо, 1947,бразилски писац)

Читајући и тумачећи бројна дјела филозофског, религијског и научног карактера, те Богопослања наших српско – руских Светитеља мојој супрузи Драгици, дошао сам до закључка да је овоземаљски материјални свијет (објективна стварност) поостварење вишег духовног, бестјелесног плана (нивоа) – „свијета обликовања и стварања (отјеловљења)“ – Надума, (који је матрица поднебесја земаљског) и рационалним умом не може се спознати.
Другим ријечима, материјални свијет је „згуснута“ свјетлост (систем хармонично индукованих и јаком силом међусобно повезаних електромагнетних поља), а свјетлост је свепрожимајућа космичка „супстанција“ и матрица материјалног свијета.
Људски овоземаљски живот је дар Божји и „школа душе“. Наш долазак на овај свијет и одлазак са њега одвија се по вишем, надумном плану. У бесконачној Умној креацији, кроз низ земаљских отјеловљења људских душа (искри Божјих), траје непрекидни процес приближавања, или удаљавања од Бога.
Између овоземаљског, материјалног свијета и вишег духовног нивоа постоји непрекидни, вјечни енергетски ток (сатреперавање, резонанција), те смисаони и контролисани процес обликовања и материјализације (отјеловљења) и дематеријализације (обестјеловљења) и живих створења у њему, уз поштовање принципа човјекове слободне воље (избора). Са тог нивоа долазимо („рађамо се“) и на тај ниво одлазимо („умиремо“) у вјечном низу „рађања“ и „умирања“. Свепостојање јесте, не само материјална, „хоризонтална“, него и духовна, „вертикална“ бесконачност.
По ријечима Свами Вивекананде (1863-1902, хиндуистички духовни учитељ), „Васиона (је) поостварење Бога“, а мисао и материја су „производи“ Надума.
Из „свијета обликовања и стварања“, по Умном плану, нашу објективну стварност и све процесе у њој, за које нам се чини да се дешавају спонтано и на које не можемо вољно да утичемо, „ткају“ (обликују, отјеловљују, сатреперавају) високо вазнесени ентитети (архангели, ангели, духови природе), по прецизним математичким законитостима (Божјем алгоритму).
„Живот спава у минералима, сања у биљкама, буди се у животињама и освјешћује се у човјеку.“, проповиједао је Џелалудин ал Руми Мевлана. И Никола Тесла (1856-1943) је сматрао да је цјелокупна природа прожета свијешћу, односно интелигенцијом (хилозоизам). „Свјесност постоји свуда у природи…Основно стање ума је вјечност…Живот је одувијек постојао…извор свијета није створен.“, поучава Дипак Чопра, (1946, индијско – амерички писац, проповједник и ендокринилог).

Међутим, човјек је Богоовлашћен да отјеловљени свијет, као одраз савршеног или априорне Истине, примјеном принципа свјесног слободног избора (воље), у одређеним границама, научном методологијом, путем правних норми и моралних императива мијења, односно прилагођава својим потребама. Тиме је овлашћен да, до одређених граница, (позитивно или негативно – злоупотребом принципа слободне воље) утиче на склад (хармонију) Божијег свијета – Једног. Свијест (самосвијест) је средство остваривања принципа слободне воље, односно самоостваривања човјека као посебног и одговорног бића (ентитета). Другим ријечима, свијест је привремено издвајање из Једног, односно, у земном животу, привремени „заборав“ Суштине, савршеног и јединственог Свебића.
У „свијету обликовања и стварања“ постоји савршен образац државе, као идеалне надумне организације људског друштва (заједнице), по савршеним правилима (природно право). Ти савршени универзални обрасци се опредмећују, поостварују у различитим појавним облицима у овоземаљском свијету зависно од, прије свега, степена техничко-технолошког развоја и демократске културе (цивилизацијског нивоа).
Држава, (као „умна организација људи под правним законима“ – Имануел Кант, 1724-1804, њемачки филозоф) и основни облик политичког, друштвеног и економског организовања људи, и право су овоземаљска примјена савршених моралних и правних императива који произилазе из Надума.
Њемачки филозоф и математичар Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646-1716) казао је да је „човјек асимптота божанства“. Тако су и држава и право асимптоте одговарајућих идеалних, савршених образаца вишег Божанског плана. И Хајнрих Аренс (Julius Heinrich Ahrens, 1808-1874, њемачки филозоф и правник) сматрао је да је извор природног права у „априорном уму“.
Позитивно (важеће) право, као „производ“ или „инструмент“ рационалног ума, је примијењено природно право (универзално, непромјенљиво, надумно, надискуствено праведно право). Надум је законодавац природног права, а природно право је идеални образац природног права.
Бог уобличава човјека и даје му слободу избора: ка Њему или од Њега. Појединачни овоземаљски живот је резултанта међуутицаја које вршимо на друге и други на нас. А Свевишњи је својеврсно огледало наших мисли, ријечи и дјела. Како мислимо, говоримо и чинимо, тако нам се и враћа. И колективни цивилизацијски ход, као, не линеарно већ спирално, кретање мора бити вођено етиком.
Никола Тесла, до Небеса воздигнута душа, био је увјерен да смо „сви једно, повезани невидљивим силама“. Сматрао је и да ће уједињено, универзално просвијетљено и умно усавршено човјечанство, са порастом укупне свјесности, обезбјеђивати мир и управљати неисцрпним енергијама природе. Свијет је, по њему, својеврстан perpetuum mobile и могуће је снабдијевање човјечанства бесплатном космичком енергијом (преносом на даљину без губитака).
Тврдио је и: „Човјечанство треба да се прикључи на замајац природе и да великом брзином оствари напредак цивилизације и којем ће бит ријешен проблем енергије…У сваком милиметру простора налази се енергије колико вам је потребно“.
Човјек је господар природе, али и њен дио. Свијет материје (природа) се не може објаснити без човјека, нити је могуће њено постојање без човјека. Савршенство природе и човјека у њој свједочи о Боготворцу. Између човјека и природе треба да влада склад. Човјек је овоземаљски доказ космичке интелигенције. Преко нас Бог – Свестваралац непрекидно понавља савршену способност да отјеловљује људске душе да бисмо постајали све Богоиспуњенији.
Бог – Истина се самоспознаје интуитивно – срцем (љубављу и добротом), а не рационалним умом. Како постајемо бољи, према другима и самима себи, тако се пењемо на степеницу више ка Свевишњем. Јер, најбогатији је онај који има Бога у себи. Бог уобличава човјека, а не човјек Бога. А бољи постајемо врлином – чистотом душе и тијела.
Зато, у земноме животу, у коме отјеловљена људска душа има самостални (свјесни, разумски) идентитет у односу на Бога (а тиме и одговорност за сопствене мисли, ријечи и дјела), морамо бринути о добру, али и о складу (хармонији) душе и тијела. Другим ријечима, морамо водити рачуна и о својој души, али о свом тијелу које је „храм Светог Духа“ (Пауло Коељо).
„Човек се лечи и снажи кроз таласе доброте…Слободна воља обликује физички свет…Што ти је срце чистије, то унутрашњим оком више видиш.“, тумачио је Спасоје Влајић, (1946-2020,српски физичар, информатичар и публициста; проналазач „свјетлосне формуле“ о законитостима сатреперавања свјетлости и ријечи)
Карл Густав Јунг (1875-1961, швајцарски неуропсихијатар и психоаналитичар, родоначелник индивидуалне психологије) је сматрао да се до правог сазнања (познања себе) долази индивуацијом. „Ко гледа ка споља, сања; ко гледа ка унутра, буди се.“, казао је. Према тумачењу његове блиске сараднице Јоланде Јакоби (1890-1973, швајцарски психолог) индивидуација „представља поступни пут сазријевања људске душе до њених највиших могућих домета развоја…“
„У Бога се вјерује и срцем и душом. Свети хришћански оци су говорили: „Благо теби када ти ум у срцу почива!““, подсјећао је Владета Јеротић (1924-2018, српски неуропсихијатар, психотерапеут, филозоф, књижевник и академик)
Према Имануелу Канту, мада Бог, слобода и бесмртност душе не могу бити предмет сазнања, они су, у својству „регулативних идеја“, нужни и мјерила су за наше морално поступање. Без способности за морално дјелање било би немогуће постојање моралног поретка у свијету и наше саморазумијевање као урачунљивих и одговорних бића. Одговорност подразумијева могућност слободе одлучивања, односно слободу избора.
Кант је сматрао да „Бог мора постојати, јер се без Њега не би могло разумјети ни откуд материја, ни откуд законитости у њој“.
Источњачки духовни учитељи не теже објашњењу ствари, већ, прије свега, достизању Једног, као „неинтелектуалног доживљаја јединства свих ствари“. Један од главних циљева источњачког умудренија јесте „ослобађање људског ума од ријечи и објашњења.“. (Фритјоф Капра, 1939,аустријско-амерички теоријски физичар и еколог, „Тао физике“).
Према хиндуистичком учењу, суштина човјека је бесмртна душа која кроз отјеловљења на земљи самоспознаје Истину. Атман је суштина човјечија, сопство, јаство, свијест, дух, душа. Универзална космичка свијест (браман) је као океан, а појединачна свијест (атман) талас тог океана, који из тог океана извире и у њега се враћа, по Умном плану. Као привремено отјеловљено сопство, атман се налази у илузији одвојености од брамана (Божанског), али се, након одласка са овог свијета маје (материјалне природе), односно илузије (да је права суштина), поново стапа са браманом. Како је отјеловљена душа подређена законима материјалног свијета, то због недовољно развијене свијести (самосвијести) заборавља своју Божанску природу – Суштину.
Браман је ултимативна (највиша) свијест или Дух, који називају Пуруша. Пракрити представља материјалну стварност. Пуруша и Пракрити су комплементарни и једно друго допуњују. Међутим, не може се стварати материја ни из чега, нити живот из материје. То може само Пуруша, Свевишњи, Божански креативни аспект (Вишну).
Свјесност је симбол присуства душе у тијелу и не развија се из материје. Када душа напушта тијело, напушта га и свјесност. Она је вјечна и не може се опазити овоземаљским чулима.
По будистичкој светој књизи, „Аватамсака сутра“, у пробуђеном стању свијести, „чврсте границе индивидуалности се топе и тада нас више не притиска осјећање коначности…Све је у Једном и Једно је у свему.“
По хиндуистичкој „Махабхарати“ („Велика пјесма о племену Бхарата“), коју је, по предању, једном кљовом записао бог (са слоновском главом) Ганеш, човјек је спона између Свијета закона или Неба и Свијета материје или Земље. Његов задатак је успињање ка Небеском свијету. Тај успон почиње и одвија се унутар човјека, у његовој властитој души. Што је душа више окренута вриједностима Неба, то је његов живот племенитији, а дјела праведнија. Човјеково дјелање треба да буде и на добробит осталих живих бића. Владајући самим собом, човјек се ослобађа свега онога што није његова властита природа.
„Бхагавад гита“ (Божанска пјесма строге форме, дио „Махабхарате“) тумачи: „Као што човјек баци стару одјећу и обуче нову, тако и душа у тренутку смрти одбаци стари живот и уђе у нови. Тај циклични процес живота и смрти зависи од наших дјела (карме). Што ћемо бити у наредном животу, зависи од тога какви смо били у претходном. Не постоји прва реинкарнација, већ се отјеловљујемо одувијек и вјечно.“
Веде (санскрит – знање) су најстарији духовни хиндуистички записи. То су Божанске објаве посвећенима, духовним учитељима. Упанишаде (санскрит – „Сјести до Учитељевих стопала“) су саставни дио веда и уче о најдубљој спознаји Бога (интуитивном спознајом), душе и човјека. Представљају дијалог учитеља и ученика, у облику питања и одговора.
Крајња стварност не може бити предмет рационалног мишљења: „Тамо гдје око не досеже, / говор не доспијева, нити ум. / Не знамо га, не разумијемо / Како онда о њему да подучавамо.“ (Кена Упанишада)
Хиндуизам учи о четири циља којима би људи, као отјеловљене душе, требало да теже:
-Дхарма – Животни позив, као искрена посвећеност, исправност у вршењу неког посла.
-Артха – Стицање неопходног материјалног богатства. Кад је човјек сиромашан, размишља само о томе како да се прехрани и обуче, што га спутава да размишља о духовности.
-Кама – Испуњење тјелесних потреба. Човјек треба да тежи материјалном богатству и тјелесним задовољствима, али не по сваку цијену и повређивањем других људи.
-Мокша – Просвјетљење. У есхатолошком смислу, представља ослобођење од самсаре – „кармичког дуга“, који преносимо отјеловљењима (реинкарнацијама). Просвјетљењем душа се ослобађа отјеловљења и достиже крајњи циљ – највиши степен духовности.
Из наведеног, произилази да цивилизовано људско друштво води напријед вјера – религија (дхарма), економски развој (артха), (морално допуштена) чулна задовољства (кама) и колективно просвјетљење, ослобођење (мокша).
Стари Египћани су вјеровали да се души, прије уласка у рај, постављају два питања: „Да ли сте пронашли радост у свом животу?“ и „Да ли сте причинили радост другоме?“. И тек ако се утврди да су одговори потврдни, душа може у рај. (Филм Роба Рајнера (Robert Reiner, 1947,амерички глумац и режисер) „The Bucket List“ – „Листа последњих жеља“ (2007)).
У питагорејској школи, ученици су, прије спавања оцјењивали проживљени дан, одговарајући на питања: „У чему сам данас погријешио?“, „Што сам учинио?“!, „Коју од својих дужности нијесам испунио?“
Платон (427-347, грчки филозоф) је вјеровао да је душа човјекова дар богова од које веће добро није дошло нити ће доћи људском роду. Етика је за вјечност, зато је човјечност вјечна. „Добро је…свеобухватни принцип бића, сазнања и вриједности…“
Аристотел (384-324, грчки филозоф) је сматрао да се срећа може остварити само уколико се води живот у складу са врлинама. А под врлинама је подразумијевао избјегавање крајности и остваривање истинске мјере.
Међутим, садашњи човјек (као недовољно освијешћена (продуховљена), отјеловљена душа) је, по свом земном, умном и практичном дјелању, егоистично и ирационално биће, те као такво, не може створити савршено друштво на Земљи. Надаље, природно и друштвено богатство је, не само ограничено, него свим људима не може бити доступно на исти начин, односно бесплатно или по прихватљивој цијени. Приватни интереси стављају се испред општечовјечанских и Божанског. Захваљујући моћи и новцу, расподјела богатства омогућава несразмерно богаћење малог броја људи.
Само духовно надограђујући себе, можемо постати бољи и Богу ближи. Духовна надградња подразумијева и умни и емотивни напор да пробудимо и подстичемо доброту у другима. Љубав и доброта нам помажу да лакше, заједно са другима, носимо „бреме“ овоземаљског живота.
Поштовање моралних заповијести, као вриједносних стандарда, помажу усавршавању људских душа у добру и љубави и тежњи ка врлом непорочном животу. Само узношењем у добру пењемо се за степеницу више ка Свевишњем. Другим ријечима, људски живот, као дар Божји, треба да се сатреперава са вишим духовним свијетом бестјелесних сила архангелских.
Као што је и у наслову овог текста речено, смисао човјековог земног живота јесте обожење, односно да, казано ријечима пјесника Јована Дучића, „као у исконске сате“ личимо „на Твоје (Божје) обличје (и) данас“.

Подгорица 24. фебруар 2025.године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: