Смрт правде на Балкану

Пише: Емило Лабудовић

Писма са села којег више нема:

Све је већ било виђени и очекивано. Сценарио, режија, глумци, статисти… чак се ни публика није пуно измијенила. Мунира Субашић у име мајки, осмијех тријумфа Сержа Брамерца, активисти који су будно мотрили на етничку чистоту стратишта, лешинари са новинарским легитимацијама, унапријед креиране изјаве о коначној побједи онога чему упорно (и ништа мање узалудно) покушавају да навуку свечану тогу богиње правде…

А онда је, као у јефтином вестерну холивудске „Б“ продукције у којем извршење правде линчовањем преузима полупијана и из мрака нахушкана руља, услиједило дефинитивно смакнуће правде. Ратку Младићу потврђена је казна доживотног затвора јер је, пише у образложењу, извршио ратни злочин геноцида над муслиманима у Сребреници.

Хиљадугодишњем збиру робовања српских политичара и војсковођа додата је још једна бројка коју само смрт може да учини кончном. Остаје још само непознаница хоће ли се и Младић придружити Караџићу у робијању у Енглеској чија је џелатска острашћеност према српским осуђеницима превазишла ону из Сарајева. Турци су, кажу, били хуманији: сјекли су главе, набијали на колац, палили и жрарили; бољело је али је трајало краће.

Историја не памти рат без ратног злочина. Сви напори да се рат хуманизује и укрути правилима падали су пред војном надмоћи,љ људским фрустрацијама и најприземнијим, прималним нагонима. Злочине чине све сукобљене стране, али шта је све злочин одлучују побједници. Или, као у случају етничких и вјерских сукоба у Босни, моћни спонзори и заштитници једне од страна. Тако се и дошло до тога да у босанском ратном лонцу улога жртва припадне само једној, а улога злочинца оној другој страни. Хашки трибунал, који је већ самим својим формирањем, без одлуке Савјета безбједности УН, прекршио темељну норму међународног права на којем покушава да опстане савремена цивилизација, само је формализовао и у појединачне пресуде преточио унапријед донесену колективну пресуду: само су Срби злочинци.

Само захваљујући том сценарију, написаном у кабинетима планера стратешке доминације Америке и њеног „извођача радова“ – НАТО, последњу клапу холивудско – хашког водвиља, освједочени злочинци попут Насера Орића и Бранимира Главаша, изрицање пресуде Младићу могли су да посматрају из удобних кућних фотеља, ослобођени сваког гријеха.

Рекох, све је већ било виђено и очекивано, па и чињеница да ће Младићева кривица за ратни злочин у Сребрениви бити појачана квалификацијом да је ријеч о злочину геноцида. О томе шта се десило у Сребреници написане су хиљаде страница а расправа о томе да ли је ријеч о геноциду или не још увијек траје и ту је тешко додати било шта ново. Подсјетићу само на став једног од највећих живих стручњака за међународно право, Вилијама Шабата, који је упозорио на „екстравагантну употребу термина геноцид у пресудама Хашког трибунала“! И додао да у англосаксонском поимању права „пресуде јесу извор права али не и доказ правде“. А пракса утјеривање правде пресудама, резолуцијама, медијском хајком, хорским глагољањем добро плаћених невладиних организација, каквој је подвргута мантра о сребреничком геноциду само је доказ да је истина о томе све друго само не очигледна. Да јесте, сама би себи била доказ и Хаг јој не би требао!

Коначност пресуде Ратку Младићу није и неће ставити тачку на полемику је ли у Сребреници било или није било геноцида. Тежак је и дугачак пут до истине и њеног признања, била она оваква или онаква. Јермени су ту истину чекали више од вијека, она о Индијанцима, Црнцима, Јапанцима у Хирошими и Нагасакију још чека свој тренутак. Натезање и растезање правде и истине о ратовима на простору бивше СФРЈ и покушај њиховог паковања у амбалажу са ознакама Ујка Сема, траје и трајаће и даље.

Под изговором да је све у функцији самоотрежњења и свебалканског помирења, једном се народу покушава навући лудачка кошуља осјећаја кривице за сва непочинства. Сви други, ни лук јели, ни лук мирисали. Као да само двадесетак километара од Сребренице не постоје Кравице и Братунац са преко четири хиљаде жртава, као да су Медачки џеп и Петровачка цеста заувијек избрисан са мапе српских стратишта, као да у Загребу никада није живјела породица Зец, као… мали је ово простор за тако дугачку књигу мртвих. Утјеривање „истине“ о злочинима и геноциду траје и код нас у Црној Гори, а ускоро се очекује и прва жртва сумње у њу.

Под сјенком хашких вјешала, омчу на врат министру Лепосавићу намаћи ће домаћа, оркестрирана, уцијењена и добро плаћена руља геноцидобранитеља, предвођена премијером лично. И сва је прилика да ће сјенка Рона Бина, легендарног тексашког „судије за вјешање“ још дуго мрачити балканске видике.

Ратко Младић ће ускоро бити отпремљен у неку од британски душегупки да у самици дочека смрт као спас. А вријеме које је судија над судијама и које не признаје ничију, па ни америчку, шапу над својом објективношћу, једном ће рећи све о свему, па и о свима. О рату, ратницима, инспираторима, покровитељима, херојима и злочинцима жртвама и џелатима. Јер, давно је речено: ничија није горела до зоре. И ко зна гдје ће се ко тада наћи.

Тада, када данашњи смрад лешине коју покушавају да представе правдом, раскасапљену у хашкој судниц, извјетри, кад данашњи лешинари који су је разносили свијетом буду само далека (срамна) историја, када све око Сребренице буде неупитно разјашњено, истина ће пресудити пресудом којој неће бити потребан ни Брамерцов потпис ни печат судског вијећа.

А, ко зна, можда до тада и Селма коначно стигне на факултет.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: