Снијег открио непособне, али и показао колико смо далеко од слободе

Пише: Никола Васојевић

„Не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјерка покаже траг“, лијепо каже народна пословица. Тако је и овај домаћи снијег претходних дана открио нерад и  непособност локалних и државних служби и великих приватних гиганата који би требало да се брину о о основним животним условима грађана у зимском периоду. Први мало јачи снијег оставио је више од једног дана без струје два града, Бар и Улцињ, а воду читав дан нијесу имали Цетињани. Данас је чак славодобитно објављено да су „након ванљудских напора и борбе са зимском стихијом“, односно снијегом у сред зиме када му је и вријеме, коначно поправљена два далековода, струја је дошла у дио приморја и сада сви могу да буду задовољни и уживају у трећој економији Европе и стабилном НАТО партнеру. Та вијест је на ударним странама домаћих медија, а они умјесто да затраже ко је одговоран што је први снијег хаварисао дио Црне Горе, пишу оде надљудском пожртвовању енергетских екипа!

Нико да помене да том црногорском електропреносном систему сваки грађанин плаћа папрене рачуне, па би ред био да их уредно снабдјевају и онда када падне пар десетина сантиметара снијега и то у јануару. Гдје то ми живимо када се обезбјеђење основних услова за живот сматра државним и подвигом енергетског гиганта који своје услуге добро плаћа од осиромашеног народа? Какви смо то ми грађани и колико смо то слободни када са нама могу да раде шта им је воља и када нас тјерају да им будемо захвални што неко ради свој посао за који је добро плаћен? Је ли код нас остало и зрнце разума и самопоштовања, па да послије ових рушења далековода и сувих славина, барем један мјесец не одемо на струјне и остале државне шалтере и барем један мјесец не платимо оно што су нам други узели, а били су обавезни да нам то дају? Гдје је праг нашег грађанског и људског достојанства и имамо ли га уопште када се дивимо онима које снијег или нека друга непогода упозори да не раде како ваља, па онда наврат-нанос неки дан заврну рукаве и похвале се и да нешто раде?

Склони смо да критикујемо многе и да се бавимо великосвјетским темама и рјешавамо свјетске судбононосне теме и дилема, али потпуно смо неспремни да критикујемо себе и инертност да се изборимо за бољи свакодневни живот. Као да је то неки Сизифов посао да тражимо као грађани и слободни људи да нас поштују као људске индивидуе и да је држава и све оно што је са њом повезамо ту због нас, а нијесмо ми ту због њих. Као да је залудно да тражимо да је обезбјеђивање основних услова живота и смислен живот обавеза оних који треба о томе да брину, а не да се ми њима захваљујемо када нам упале сијалице или донесу чашу воде. Умјесто што се ми њима захваљујемо они треба нама да се извине што не раде како ваља и да се помјере како би неко други способнији дошао на њихово мјесто. Када ћемо и ми, обични људи и слободни грађани, због којих и постоје државне службе и њихови директори, тражити да нас поштује као људе, а не да нас употребљавају као бројеве и збијају у спискове. Када, када и када, ће слобода доћи у ову Црну Гору или када ћемо је сами освојити и натјерати ове што тобож раде у наше име да одговарају за оно што не раде, а обећали су да ће урадити?  

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: