СНП – „Избор је наш“: Српски политичари морају показати јединство и храброст како би се вратили на Дејтонску БиХ

СНП – „Избор је наш“ подржава позив Српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика „да доносиоци одлука у Републици Српској се окупе и у Народној скупштини пониште све што је изван Устава и Дејтонског споразума“. Такав позив Додика подстакнут је и одлуком Уставног суда БиХ у којој се каже да је неуставна одредба да су шуме (које се налазе у Р. Српској) власништво Српске.

Политички, па и економски проблеми произашли су из немогућности српских политичара да одбране Дејтонски међународни уговор и Дејтонску БиХ од њеног настанка до данас, као и став да је она, Дејтонска БиХ, државна заједница.

Крајње је вријеме да српски политичари покажу јединство, храброст и знање како би се вратили на Дејтонски међународни уговор и Дејтонску БиХ (која нема правни континуитет са СР БиХ – била у саставу СФРЈ). У таквој, Дејтонској БиХ суверенитет, као највише право одлучивања, је у ентитетима, Бошњачко – Хрватској Федерацији и Републици Српској.

Уколико српски политичари не покажу се таквим, да им је изнад свега Република Српска и интереси српског народа, онда ће народ, који је у суштини јединствен, на овај или онај начин изњедрити своје представнике који ће остварити историјски важну улогу и сачувати српски народ западно од Дрине. Право на то не налази се само у међународном праву и Дејтонском уговору, већ и у основном праву на живот, праву да се одбранимо, да одбранимо свој идентитет и кроз право на самоопредјељење у којем би, као народ, изабрали у којој и каквој држави да живимо.

То право, као и јединство и храброст српских политичара да све врате на Дејтонски споразум морају спознати и бошњачки политичари (статус Хрвата у БиХ треба да буде везан са статусом Срба у Хрватској и обрнуто) како би дошло до политичке стабилности, а онда и до економског и сваког другог напретка.

Уколико се не буде уважавала легална и легитимна потреба српског народа да се све врати на Дејтонски међународни уговор, онда је за очекивати да дође до мирног раздруживања Бошњачко-Хрватске Федерације и Републике Српске.

Да би се боље разумјела Дејтонска БиХ, слиједи један од многобројних текстова СНП-а „Избор је наш“:

„Шта је нама Босна и Херцеговина?

Слушам неке српске политичаре који кажу да Срби имају пола БиХ. При томе мислим на територију, а БиХ нема територију, земљу.

Када постоје недоумице које су од општег значаја, онда највише установе, академија, сенат, стручни људи, треба да разријеше такве недоумице, дефинишу проблем, задатак, и ријеше га. Такву дефиницију, рјешење, треба да понуде јавности па и политичарима.

Као обичан човјек, износим своје скромно и кратко размишљање о Босни и Херцеговини. Дејтонска БиХ је конфедерација, односно државна заједница. Настала је међународним уговором у Дејтону (21. новембра 1995.), а потписаним у Паризу (14. децембра 1995.), и то тако што су тим уговором Република Српска (проглашена 9. јануара 1992. године) и Бошњачко-хрватска федерација (Вашингтонски споразум,18. март 1994.) пренијеле дио својих права и обавеза на заједничке институције. То су урадиле Анексом IV Дејтонског споразума, што је и својеврсни устав БиХ. Суверенитет, као највише право у одлучивању, остао је у ентитетима. Да је дејтонска БиХ конфедерација види се и по томе што постоје заједничке институције а не централне, што је начин њиховог формирања принцип паритета – једнаке заступљености сва три народа и оба ентитета, без обзира на снагу, бројност, величину, а начин одлучивања консензус. Једина заједничка институција, у којој се одлуке доносе већином јесте Уставни суд БиХ, али управо у том суду, поред по двојице судија представника бошњачког, српског и хрватског народа, налазе се и тројица страних судија, који пресудно утичу на доношење одлука. Дакле, по Дејтонском споразуму, конститутивни, односно равноправни, су сва три народа и оба ентитета у заједничким институцијама БиХ, тј. равноправност сва три народа, се не налази у ентитетима. ФБиХ је политичко-правни ентитет Бошњака и Хрвата, а Република Српска политичко-правни ентитет српског народа. У оба ентитета остали имају право националних мањина по највишим свјетским стандардима. То дејтонско устројство суштински је пореметила одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа – Бошњака, Срба и Хрвата, и у Федерацији БиХ и у Републици Српској. Она је правно проблематична, нелегитимна, иако се може сматрати да је легално донесена, извор је проблема и других штетних одлука. Таква одлука Уставног суда БиХ може се квалификовати и као злочин против мира, јер руши Међународни мировни споразум и изазива политичку дестабилизацију, а може изазвати и сукобе. Тако размишљајући, може се говорити и о кривичној одговорности судија који су донијели такву одлуку, која у темељу руши један међународни мировни уговор иза којег стоје најважније силе свијета. Значи дејтонска БиХ је државна заједница и има само заједничке институције (Предсједништво, Парламентарну скупштину БиХ, Савјет министара, Уставни суд БиХ, многе друге заједничке институције – агенције су накнадно наметнуте), али не и територију. Територију имају ентитети, Република Српска и Федерација БиХ.

БиХ никада није била самостална, суверена држава. Функционисала је у оквирима већих друштвено-политичких система, царствима.

Босна и Херцеговина је простор бола, муке и страдања. Најдубљег пораза и суштинске побједе. БиХ је „грдно судилиште“, „висока пећ“ великих искушења и изазова у којој страдамо или из које излазимо прочишћени у вјечни живот. Не малаксајмо у таквој БиХ. Да ли смо кадри, да ли су позване наше генерације Срба и муслимана – Бошњака да савладају зло и мржњу која нас тјера једне против других. Оно зло и мржњу коју смо прихватили, примили, која је произашла из наших односа или која је убачена и подстицана од неке треће стране, свеједно. Да ли нас пита свети Сава „Србине гдје ти је брат“, а брата „Зар је гордост важнија…“

Да ли можемо исправити грешке наших предака. Имамо ли љубави према животу, прецима, Богу, па да два сапатника, која су осјетила зло један од другога, да се Србин и муслиман – Бошњак загрле, исплачу и кроз сузе истина да изађе. Била би то и туга и срећа и знак да смо разумјели молитву за непријатеље наше.

Да ли ћемо успјети, видјећемо. Вриједи покушати. Преци наши Богу се моле за нас.

Поново ћу указати на могућу опасност која може доћи од савеза оних који желе да створе велику Хрватску и велику Албанију. У таквој ситуацији може доћи до нестанка Црне Горе, Македоније и било какве БиХ. Србима и муслиманима – Бошњацима не би било паметно да ни у каквим околностима, буду на супротстављеним странам.

И на крају сваки текст завршавам:

Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: