Со на живе ране

Пише: Максим Драшковић

Заврши се прича и о луку. Од свега овај сити и докони народ створи забаву.
Као да нема паметнијег посла. Данима смо само лук јели и лук мирисали (а, богами и
садили, јер, наређење је наређење – и то не од било кога, него од бираног међу нама).

Само још што није написан роман о „луку специјалном“. Па све да је велики као главица купуса или глава каквог главатог господина, много јада. И овако нам од „великог добра“, и без лука, што рече Владика Раде, „сузе скачу саме на очима“.

Стварно, што је много, много је. А човјек се само нашалио. Па и да није – то
је било за наше добро. А, опет, могуће да и сам много воли лук. Можда би све вишкове откупио. Љековито је то поврће. А кад се иште и затреба лијек, не бира се начин. Мада, за лијек кажу има неки медвјеђи лук, а у нашем крају и накав што га зову вранин.

Било како било, ја сам био тврдо ријешио да овога прољећа једне једине
главице не посадим. Ем пали, ем отвара апетит, скупо сјеме, скупа вода, одрт живот- боље је, велим, џабе и гладан лежати, него џабе радити. Али жена заинтупила – оћемо па оћемо.

Ја – нећемо, она – оћемо, ја –нећемо, она – оћемо. Ја, вала, упоран да буде по моме, па макар и по цијену нарушавања родне равноправности. Ама, умало брак да растуримо. Но, није како је речено, већ како је суђено. Одједном и изненада, као да је чуо вапај моје жене, појави се онај, што би рекао Давид Штрбац, „главати господин“ и издаде наређење да се лук мора садити.

„Е, хвала ти, славни суде, и ђе чуо и ђе не чуо“, ускликну од радости жена, а
ја немадох куд-камо, него покуњено мотику у шаке, па право у њиву.

А за све је крив овај ђавољи протест. Не би лук нико ни поменуо, колико ни
лањски снијег, да се не појави она несрећна коверта. Она народу досоли ионако живе ране. Отвори му очи и поглед на оно што деценијама, слијеп код очију, не види да му се дешава и да, што пјесник рече, „сву муку твоју, напор црна роба, појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве, о срам и грдоба“.

Та вишедеценијска пљачка и лупештина ојађеног, али и слијепог, неотменог и покорног народа, најзад и акобогда, као што удар нађе искру у камену, покрену „куку и мотику“, те „уста раја ко из земље трава – земан дошо, ваља војевати“ (мада су се многи поприлично касно сјетили да подигну лучу слободе).

Сад се ова властодржачка „поганија“ пита шта хоће и тражи тај народ на улици. Ништа. Грануло прољеће, а ми сити и обијесни, немамо шта радити (то мало лука
смо посадили), не знамо шта би са собом, досадно нам, па нам улица постала једино
прибјежиште. Наравно, мимо ове од невоље заједљивости, народ коначно мора узети
ствар у своје руке – ако мисли до слободе.

Има, међутим, нешто што изазива горчину и међу побуњеним народом. Морају то знати и они који су преузели улогу организатора. Морају знати да се окупио и
побунио народ, претходно деценијама располућиван и завађан. Није довољно рећи – нема политике, а истовремено слати политичке поруке. Те да се не дирају спољнополитички правци Црне Горе, те да се не дира НАТО, да се не помиње Косово и много тога оствареног мимо већинске воље. Наравно да о томе сад ниједна страна не треба да прича.

Ово је протест да се смијени ово зло од власти, да се организују слободни избори – па ко буде изабран нека води политику коју му народ повјери. А не да се пребројава колико их је против НАТО-а, колико против Косова, против Србије, Русије… Бојим се, кад би на улици остали само они што су Мила и овакву Црну Гору стварали, могли би се лако пребројати.

Схватио би то онда и онај острашћени србомрзац, човјекомрзац и Дукљанин Балша, који ових дана у својим колумнама избљувава радовање Радовановој доживотној робији, не знајући да је тежа доживотна робија у оковима сопствене мржње, чије отровне стрелице не разарају душу мрженога, већ мрзитеља.

Утолико прије што мрзите онога ко је родољубиво бранио свој народ и своје рођено огњиште, и ко је, све и да је чинио какво зло, то чинио „од зла бранећи се“, а ту, каже Његош, „гријеха нема никаквога“.

Притом, таквим србомрзитељима и човјекомрзитељима не смета кад са те исте српске стране добију награду Мирослављево јеванђеље. Што се мене тиче, ја таквима желим свако добро од Господа, а понајвише да их Бог просвијетли и опрости им сагрешења, али знам да би им, опет тај Његош рекао – „млијеко их српско разгубало“.

Прочитајте још:

Џемал Перовић гост СА МИЛОШЕВИЋЕМ ЛИЦЕ У ЛИЦЕ – поставите му питања

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: