Шобајић: Одлазак човека са девет живота

Пише: Мишо Вујовић

“Ја само констатујем свет око мене и реагујем на њега. Сасвим приватно, патим што је овако суров, поремећених вредности, свет у коме некултура цвета под именом културе, где је сила закон. Боли ме неизмерно овај свет у којем је лаж постала истином, у којем су кич и медиокритет мера вредности и у коме терор једних над другима постаје сасвим природна ствар. Све то сигурно утиче на моје слике и скулптуре. Али, улога сликара и јесте да кроз сопствени филтер исцеди овај свет и покаже своје виђење. Онај који то цеђење
на најбољи начин уради има Божји дар”, овако је дефинисао свет и живот, Милош Шобајић за први број Националне ревије. Био је први уметник кога смо представили. “Почаствован”, рекао ми је једне вечери у “ Романтичарима”.
“И ми још више”, одговорио сам свом славном суграђанину. Те вечери, је дошао са Надом Момировић, да подржи донаторску вечеру поводом литија у Црној Гори. Своју правдољубивост и патриотизам сведочио је делом. Не само уметничким већ људским.

Био је знаменити Никшићанин, Парижанин и Београђанин, још чувенији сликар, вајар, писац, пустолов, шармер, шмекер. Поносни Србин због чега су га нападали деведесетих на Бијеналу у Венецији. Милош Шобајић, човек са “девет живота”, литерарни јунак – пријатељ Петера Ханкеа, и многих познатих личности Европе и Света.
Деветог марта замолио сам Наду, да ми пошаље његов број телефона. Намеравао сам да снимим тв емисију поводом најновије изложбе монументалних слика и скулптура у Комбанк арени.
Нажалост, разболео се почетком априла. Три недеље се борио са овом подмуклом пошасти. Десети живот, првих девет је описао у својој мемоарској књизи, није успео да прескочи и убаци у неко друго издање заокружено у десет живота.
О човеку, какав је био Милош Шобајић, рекла је много и стручна критика, љубитељи уметности, широка публика и град светлости Париз као престоница уметности где је живео безмало четири деценије. Вратио се Београду носећи Париз као што је у Паризу живео са Београдом и Србијом.
Далеке 1846 године Шобајићи су се, гоњени немаштином,из Црне Горе, иселили у Србију, да би се након неколико деценија касније, вратили и саградили први млин на Зети, а потом и робну кућу у Никшићу.

За сложну, и многољудну породицу Шобајић везује се прво позориште, први биоскоп први плех оркестар, прво културно Уметничко друштво “Захумље” у Никшићу. Готово да нема области или професије у којој се потомци десеторо браће Шобајића нису остварили или оставили трајан печат, као што је, Милош Шобајић, својим сликама и скулптурама обогатио ликовно стваралаштво.
Иступао је јавно као патриота и борац против лажи о српском народу, али и као антиглобалиста, говорећи о пошастима новог времена, о концептуализму и срозаваењу ликовне уметности, кроз девијантне егзибиције, као што су излагање измета или менструалних брисева, што је називао субверзијом ума.
Маштао је да његове слике буду здраве да делују исцелитељски и оздраве свет.
“Моја жеља је да будем исцелитељ. Да сви који стану пред моју слику оздраве од свих бољки које их муче. Можда је то тоталитаристички сан, преокрет ка нечему сасвим другачијем, посебном... То и јесте жеља свих стваралаца – да буду уникатни и да их сви воле, па ни ја нисам никакав изузетак. Желео бих да моје слике дају енергију посматрачу. Да делују као лековито биље. На мене, у сваком случају, делују баш тако. Истина је да ја слици прилазим здравог тела, али можда болесне душе, коју лечим и излечим док сликам, до краја те својеврсне сеансе. Сам чин сликања је моја молитва, мада је молитва леп чин, док сликање уме да буде прљав посао. Верујем да бих испунио свој циљ ако би онај који гледа моју слику примио енергију коју се трудим да му пошаљем. То ми је сан, можда ће се и остварити.
Спасиће се само појединци који направе дело јаче од људског зла”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: