Шофро

Пише: Славиша Чуровић

Мислим да сам најпозванији да кажем пар ријечи о Небојши Шофранцу, дакако.

Урадио сам са њим много преноса на својим почецима, радили смо заједно бокс, фудбал, кошарку. Дружили се и одиграли макар пар стотина пута мали фудбал. Причали о свему, ономе макар што је он успијевао да схвати. Било ми је занмљиво гледати и смијати се његовим бисерима који су са оне стране реалности. Маскотично, дакако.

Данас видим да су људи љути на њега због изјава, писања и слично, али истини за вољу не би требало то радити. А зашто?

Не би требало.

Просто зато јер је Шофро само има своје ритуале и митове које формира сам у својој глави. Нпр…ако вас не види дуго, давиће вас скоро до удављења од љубави, голим рукама, уколико помисли да се кишобран са дрвеним врхом може забити у врата, он ће покушавати да га забоде док се кишобран не сломи смијући се томе наредних 45 минута, сушиће косу феном тако да упери топли ваздух у плафон па да тако исти тај ваздух пада полако на главу.

Будиће се у 4 поподне, јер дан је за спавање а ноћ за рад и одмор никад не схвативши да је радни дан од 8 до 16 х, научиће 4 језика са тв-а не знајући добро да пише матерњи, убациће шналу за косу у пуну канту еурокрема у фаст фуду да би се смијао, неће опрати кољена када су прљава од фудбала на пијеску 7 дана па ће ићи на пеницилин, али са буреком, јер сам му објаснио да мора да једе прије ињекције.

Кад возите кола, он ће као Дастин Хофман у „Кишном човјеку“ зграбити ваш волан при брзини од 100 километара на час, а ви ћете једва избјећи провалију. Отада је био на задњој клупи возила.

Уколико оде на предсатаву видјећете га како скаче са сред гледалишта јер је заборавио да има пренос, презиме Краљ ће изгиварати Краули, јер тако кажу Италијани. Узеће пивску боцу и покушавати да је баци на бетонски под равномјерно тако да стане на дно са 20 метара.

Ако га добијете у шаху, као мој отац некад, игра се 13 сати наредних док не изједначи на 2-2. Ручак мора бити на Елиндовој ТА пећи баш у 15 х, али се чека до 17 х да се поједе, јер је ритуал такав.Ако ја узмем хамбургер са прилогом салате и мајонеза, он ће, кад ја одем, то исто свако вече у 22 х и 07 минута јести наредних дана, јер тако треба. Не мијењајући јело.

Кад сам га учио да пије пиво била је ЕУРЕКА! „Чуро, после седмог је све тако нормално.“ А кад их помијеша, произвођаче, па га заболи глава слиједи позив у 4 ујутру јер мисли да умире од главобоље. Рекао сам му : „Не мијењај марку кад пијеш“. Не знам држи ли је се још.

Кад дођу вијести ондашње Милове ТВЦГ он вјерује да је све тамо истина, без остатка. Ако губи на малом фудбалу, игра се до поноћи да би изједначио. А ако нема партнера у истом, мајку је постављао на гаражу испред зграде да му брани ударце до дубоко у ноћ.

Кад почне пренос, он који све податке има у глави јер не заборавља нити један дан свог живота од друге године, зајапури се толико да нема контакта са реалношћу.

Ако га питате колико је 2 милиона 436 хиљада и 712 пута 16 милиона 128 хиљада и 146 даће вам прецизан одговор за пар секунди.

У војсци, успјеће да задиви и капетана с којим се отимао за телевизор који је хтио да унесе у стражарску кућицу, умало ће стријељати краву јер тако пише у Правилу службе које је научио напамет. „Стој, Стој пуцаћу, Стој пуцам.“ Умало није направио међународни инцидент да није неки водник се бацио на њега и пушку.Прича је са границе са Хрватском.Не знам чија је била крава…Можда са Конавала.

Након тога бјежаће из стационара, гдје су га смјестили претпостављени а испитивали психијатри, крити се 3 дана на врху зграде, дошавши у војним папучама и мајици купљеној на пијаци. Нашла га је мајка дехидрираног и враћен је у војску – али без права ношења пушке. Мерцедесом. Отац га је вратио.

Онда када крене утакмица, било која, у ТВ сали, војска угаси тон а он коментарише.

Капетан ће на крају служења војног рока рећи “ Ниси ти луд, ти нас све зајебаваш.“…

Успјеће да заустави трајект који је кренуо за Црну Гору и да га врати волшебном техником дозивања капетана. Дугмад на кошуљи непогрешиво промашује и смије се томе.

Ритуал чекања момента када излази из куће је подешен у том компјутераком мозгу тако да он само зна вријеме тога.

Надимци које свима даје су само филм који он живи несвјестан времена, простора и људи.

Код њега нема ничега што је реалност, него је све један сан рутине, замишљених прича и самоотужне стварности када не зна који број ципела носи он сам, али зна који је број телефона Фабиа Капела док га налази у кади и прави интервију са њим.

Кад сам га учио како се удара „руски“ директ у боксу „са завртањем“ он прво крене да удари онда стане, па „заврне“ након пар секунди и смије се сатима. Јер то је компликовано, а научити колико Гвинеја Бисао има фудбалера није.

Тако да не треба престрого судити о човјеку који несвјестан реалности, себе и живота самог, већ педесет година, а задњих двадесет износи приче са шпанске ТВ, или Си-Ен-Ен-а и слично, а уперене су против Новака Ђоковића. Јер он формира слику коју тамо види као реалност, а реалност коју живи не разумије.

Исто као кад је као ватрени навијач Црвене Звезде путовао по Југославији и био на „Северу“. Тако је једном, отишавши за хлеб и јогурт, 1991. кренуо ка Пољуду, док је рат трајао и отишао на утакмицу, чини ми се Рад – Хајдук. Опет у папучама.Како је новчаница коју му је отац дао да купи јогурт била довољна само за пут до тамо, кренуо је на трибину гдје је била „Торцида“ која је узвикивала „ХДЗ – исљедница“ а он је ту блејао унаоколо и појма није имао гдје је. Породица није знала гдје је, мада ни он. Када је ушао у хотел у Сплиту да гледа финале СП у ватерполу,кренуо је да навија за Југославију, једва се извукао жив и дошао до аутобуске станице. Укрцао се на задњи аутобус Сплит – Подгорица, није имао пара за карту и избачен је негдје, Омиш рецимо, те затворен. У апсану. Да није било службеног аута оца Драга,да га задњим напором функционера СФРЈ у мерцедесу извуче одатле након дан или два, ко зна гдје би завршио.

Тако да схватите да он мисли да све што је говорила депесовска РТЦГ јесте апсолутна истина, јер је сам не препознаје.

Али остаће трајно његова пјесма коју тврди да је смислио за „Делије“.

Гласи: „Тужно је бити навијач Партизана који сваке среде крај малог екрана, гледа Звезду Светског сампиона који иде право до Лондона“.

Јер он је мислио да је то тако баш. Као што изговара све ово за Србе данас, јер тако су рекли медији.

Видите, то је добро за научни екперимент, како медији утичу на несвјесног човјека, а људи реагују на њега као да је свјестан.

Зато је лијепо оставити Шофра у његовом свијету, не обазирати се на реченице које он изговара јер их је као мантру научио напамет, несвјестан последице да је то глупо.

Али како би и знао када сам каже : „Не могу да вјерујем.“

На све.

Па и на реалност.

Да ли је реално да такав ради на РТЦГ?

Е то нека одговоре они.

Ми сви смо му толерисали несвејсност, али када несвјесност и одсуство присутности у реалности прави друштвени проблем, треба да реагује нека институција.

Погодите која?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: