Шоичи Јокои: Прича о јапанском војнику који се до ’72. године крио у џунгли убеђен да још траје Други светски рат

Потпуна изолација

По свему судећи, био је веома сналажљив човек.

Његове, раније стечене, кројачке вештине умногоме су му помогле, нарочито у изради одеће, али и склоништа.

Живео је у рупи у земљи коју је сам ископао и прекрио штаповима бамбуса.

Косу и браду је кратио маказама, док је проток времена рачунао опажајући промене у месечевим фазама.

Међутим, за некога ко је спретан са алатом, израда склоништа и одеће био је лакши део посла.

Тежи је био наћи храну, нарочито не храну која ће вас отровати у џунгли.

Како би преживео, Јокои је јео жабе, пацове и јегуље, као и различито воће и орашасте плодове. Како га не би пратили, увек је брисао сопствене трагове. Пут до његове пећине било је буквално немогуће пронаћи.

Челична воља

Током времена проведеног у џунгли, усамљени јапански војник водио је дневник.

У неким тренуцима размишљао је о породици у Јапану, нарочито о старој мајци.

Међутим, није дозволио да га тешке мисли успоре или одвоје од главног циља – преживљавања и избегавања непријатеља.

„Било је бесмислено да сопственом срцу наносим толику бол бринући о таквим стварима“, записао је у дневнику.

Јокои се трудио да изоштри ум, да га истренира да се не троши на емоције, већ да се усредсреди на опстанак.

И да стрпљиво чека помоћ сабораца.

Другом приликом, када му је јако позлило у џунгли написао је:

„Не! Не смем да умрем овде. Не смем непријатељу да откријем мој леш.

„Морам да се вратим у моју пећину и умрем тамо. Толико дуго сам успевао да преживим, али сада је све то узалуд.“

То свакако није било узалуд.

Јокои је, откако се повукао у џунглу, 28 година успешно избегавао непријатеља.

Срећа дефинитивно није била на његовој страни када није успео да умакне двојици обичних риболоваца.

Случајно откриће

Пуних 28 година колико је провео скривајући се на острву Гуам, Шоичи Јокои је веровао да ће се његови саборци кад-тад вратити по њега.

Када су га Дуенас и Гарсија случајно открили 1972. године на обали реке Талофоло, Јокои је мислио да му је живот још увек у опасности.

„Заиста се успаничио“, рекао је Оми Хаташин, Јокоијев нећак, у интервјуу за ББЦ 2012. године.

„Плашио се да би могао да постане ратни заробљеник – што би била највећа срамота за јапанског војника и његову породицу.“

Једноставно, Јокоију је војничка част била на првом месту.

„Он је био оличење предратних вредности и оданости цару, а такође се придржавао и ганбару филозофије, која подразумева да упорношћу и напорним радом пролазите кроз тешка времена„, написао је новинар Њујорк Тајмса Николас Д. Кристоф, у некрологу поводом Јокоијеве смрти 1997.

Док су га водили кроз џунглу, Јокои је молио рибаре да га убију на лицу места. Али нико није желео да га убије. Нико није желео ни да му приближно науди.

Јокои за њих одавно није био непријатељ, а у том тренутку није био ни заробљеник, већ само неухрањени и уплашени човек.

Рибари су га одвели у Агану, главни град острва.

Докотри који су прегледали Јокоија забележили су да је био благо анемичан, али иначе доброг здравља.

Крвни притисак му је био добар, само су му шаке биле препуне жуљева.

Понудили су му храну, коју је он мудро одбио, објаснивши да његов осетљиви стомак не би могао да свари такве намирнице у том тренутку.

Са њим је убрзо разговарао Џејмс Шинтаку, почасни конзул Јапана.

Како је готово три деценије провео скривајући се у џунгли, Јокои није могао да буде у току са дешавањима у свету.

Према писању листа Трентон Ивнинг Тајмс до 25. јануара 1972, Јокои није знао да су атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки.

Телевизија му је такође била страна, а немо је гледао у конзула када му је саопштено да ће авионом стићи до Нагоје, свог родног града, за само три сата.

Да ли је знао да је Други светски рат завршен?

На различитим местима могу се наћи другачији наводи.

Бизнис Инсајдер наводи да Јокои, када су га пронашли, није био свестан да је рат завршен.

Други листови, попут Трентон Ивнинг Тајмса, наводе да је јапански војник ипак дошао до информација о окончању рата.

Јокои је наводно током година наилазио на исечке из новина који су сведочили о томе да је Други светски рат завршен.

Међутим, он је те информације сматрао делом америчке пропаганде и одбијао да се преда.

Био свестан да је рат завршен или не, очигледно је да је Јокои делао као да је рат још увек у току, а непријатељ за петама.

Повратак у Јапан

Повратак у родну земљу, првог фебруара 1972. године, није нимало лако пао Јокоију.

Сматрао је да је осрамотио сопствену земљу, дозволивши да буде ухваћен, уместо да часно страда у борби.

По слетању из авиона, сачекало га је мноштво новинара и фоторепортера.

Блицеви су севали на све стране, а Јокои, како му је организам још био поприлично исцрпљен, стајао је уз помоћ медицинске сестре.

Прво што је изјавио било је извињење сународницима због тога „што није погинуо за земљу“.

„Вратио сам се са пушком коју сам добио од цара„, изјавио је за Њујорк Тајмс тада.

„Жао ми је што му нисам служио онако како доликује.“

„Изгубили смо рат зато што нисмо имали довољно оружја, иако смо имали довољно воље“, додао је.

Јокои је мислио да је осрамотио сопствени народ, али, супротно његовим уверењима, његови сународници га нису видели као кукавицу, већ као хероја.

Многи су у њему видели идола, војника који је, до последњег тренутка, служио држави, човека који је поштовао традиционалне вредности.

Сви су желели да чују његову причу.

Тешкоћа прилагођавања

Јокои је постао редован гост на јапанским телевизијама и радио станицама, где је причао о његовим данима на острву Гуам.

Међутим, поред прича о преживљавању и самачком животу, Јокои би често и оштро критиковао модерно друштво – средину којој он просто није припадао.

Оми Хаташин, Јокоијев нећак, изјавио је да бивши војник никада није успео да се навикне на живот у модерном Јапану.

Послератни привредни процват га нимало није импресионирао, а када је први пут угледао новчаницу од 10.000 јена, сматрао је да је та валута постала „безвредна“.

Према писању листа Индипендент, он се противио богатом потрошачком друштву.

Саветовао је Јапанце да се одрекну непотребних трошкова, престану да конзумирају штетну храну и отргну се модних трендова.

У основи, он је био еколог, који је до сазнања о здравом начину живота, по људе и планету, дошао на тежи начин.

Како тврди Хаташин, како је био старији, Јокои је све више био носталгичан за прошлошћу.

Оженио се 1972. године и супруга и он су медени месец провели управо на Гуаму. Све до смрти 1997. године, Јокои је још неколико пута посетио Гуам.

Књиге, филмови и друга дела о животу у џунгли

Сопствена искуства са Гуама, Јокои је преточио у књигу и низ предавања која је држао на различитим факултетима широм Јапана.

Бестселер књига о његовом јединственом искуству носи назив Пут за сутра – потпуна прича о мојих 28 година на острву Гуам и објављена је 1976. године.

Његов нећак је такође писао о искуствима бившег војника.

Ослањајући се на Јокојиеве мемоаре и на изјаве сведока, рибара који су га пронашли, написао је књигу Рат и живот поручника Јокоија на Гуаму 1944-1972.

Хаташинова књига објављена је 2009. године на енглеском језику.

Према писању сајта Милитари Хистори Фандом, бивши војник је учествовао у документарном филму Јокои и његових 28 година тајног живота на Гуаму.

Када је реч о фикцији, прича о војнику који није знао да је рат завршен, или је одбијао да у то поверује, делује као зицер за филмске ствараоце.

Чак је и Подземље Емира Кустурице – филм који прати причу људи у Југославији који годинама остају у подземном склоништу, не знајући да је Други рат завршен – има сличну премису.

Да ли је познати редитељ инспирацију пронашао баш у Јокоијевој причи, тешко је рећи.

Ипак, прича налик Јокоијевој дошла је до девете уметности у једном од стрипова о Бетмену.

У епизоди Survivor, сценаристе Питера Џеј Томазија и цртача Кристијана Дјуса, Брус Вејн, заједно са колегама из компаније Вејн Ентерпрајс, након пада авиона заврши на пустом острву.

Готово пустом, јер се на острву налазе Хироши и Клеренс, бивши војници, некада на различитим странама, али су временом постали пријатељи.

Имали су и више него довољно времена за то, како 75 година нису видели никог другог.

Хироши и Клеренс су један другоме давали часове језика, па сваког дана мењају језик на ком комуницирају.

Прво што питају Бруса Вејна када овај дође свести јесте – ко је победио у рату?

И на крају епизоде одлуче да ипак остану на острву, свесни да се никада неће прилагодити свету који је наставио даље без њих.

Звучи познато?

Миран живот

Рекло би се да интересовање јапанске јавности за Јокоијев живот и филозофију никада није у потпуности ишчезло, али се он свеједно трудио да води повученији живот, даље од камера и микрофона.

Осим писања држања и предавања на факултетима, бавио се и грнчарством.

Нажалост, здравствено стање му није дозвољавало да се на миру посвети том послу.

Патио је од остеопорозе и морао је да престане да се бави грнчарством, стога се пребацио на калиграфију.

Такође је оболео и од Паркинсонове болести.

Ноге су му биле парализоване и имао је непрестане болове у леђима, али је свеједно водио рачуна о биљкама у малој башти иза куће.

Преминуо је 22. септембра 1997. у 82. години од последица срчаног удара.

Сећање на јапанског војника

Пећина у којој је Шоичи Јокои живео скоро три деценије сада представља туристичку атракцију на Гуаму, као део Талофоло парка.

Парк махом привлачи јапанске туристе код којих Јокои ужива статус легенде, чувара правих вредности и неког на кога се угледају.

Гондола вози посетиоце преко реке и тако, на неколико десетина метара од земље, лако је увидети како се Јокои годинама успешно скривао од нежељених посетиоца.

Његова пећина је и дан-данас окружена густом џунглом, док се велике крошње дрвећа надвијају над добрим делом реке, чинећи да делује уже но што заправо јесто.

За једног кројача, ове технике скривања и преживљавања у потпуној дивљини су у најмању руку импресивне.

Туристи могу доћи до Јокоијеве пећине у којој је провео скоро три деценије живота, али не могу ући у њу. Пећина је, попут некаквог скривеног храма у авантуристичкој видео игри, скривена од очију јавности, видљива тек када дођете на неколико метара од ње.

У близини се налази киоск са фотографијама унутрашњости пећине и Јокоијевих алата који су у њој пронађени.

Остатак Јокоијевих предмета, попут клопки за јегуље којима се хранио, изложени су у малом музеју на острву.

На тај начин, сећање на Шоичија Јокоија, јапанског Робинзона Крусоа, заувек ће се чувати на Гуаму, острву на ком је провео добар део живота

„Јако сам поносан на њега. Био је веома повучен и тих човек, али јако упечатљив“, изјавио је његов нећак Оми Хаташин.

Би-Би-Си