Соколска драмска позоришта (Први део)

Соколски покрет настао је пре Првог светског рата у борби за јачање националне свести код словенских народа. Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ.

У својим листовима и часописима чланови сокола разматрали су задатке и значај позоришта за Савез Сокола.

„Само јаке мишице наше омладине неће помоћи у одсутном тренутку, ако није свесна дела својих предака, славе своје отаџбине и жртава које се од ње траже. Зато је треба духовно наоружати од најранијег детињства припремајући је за велика дела.“, истако је М.А. Васић.

Др. Сава К. Поповић истакао је о значају соколских дилетантских позоришта: „Ми имамо данас у Југославији врло мали број позоришта и зато нам се намеће потреба да оснивамо што више дилетантских трупа. Свако среско место требало би да има по једно позоришно удружење, које би с времена на време давало комаде наших домаћих писаца. За позоришна удружења треба заинтересовати образовану омладину тога места и приказати родитељима, да је циљ удружења ширење литерарне наобразбе код младежи, а не узалудно губљење времена, како се то нажалост, код нас још врло често мисли.“ 

Једно од најактивнијих друштава жупе Велики Бечкерек било је Соколско друштво у Вршцу. Године 1926. одржали су 31. јануара јавно село са предавањем др. Илије Николајевића „Штетно деловање алкохола” и позоришним комадом „Издајем стан под кирију”. На селу за грађанство 28. априла приказан је позоришни комад „У властитој замци”.

У „Споменици 25. година соколског рада у Дубровнику” из 1929, писано је о раду Соколске Позоришне Дружине. Соколско друштво Дубровник је прославило 7. децембра 1924. „Савезни дан”, дан ослобођења и уједињења. Ујутро је била свечана заклетва чланова и чланица. Увече је одржана свечана академија. Други део забаве „Балканска царица” од краља Николе одиграна је вешто од Б. Бубала, Д. Радонића и М. Петричевића.

На Соколској академији приређеној 2.2.1927. изведена је представа од П. Крстоношића „Тражи зета племића”. Комедију у 1 чину, извели су чланови Соколске Позоришне Дружине : Ринка Јеричевић, Бранко Хопе, Рафаел Тревен, Иво Пеко, Урош Ковачић, Миро Рибичић, Драгутин Бетнер и Свето Пејовић.

Соколска дилетантска секција у Дубровнику извела је на соколској академији 2. децембра 1928. Војновићев Први чин „Лазарева Васкрсења”.

Друштво је телеграфски замолило болесног Ива конта Војновића у Београду, да дозволи приказивање комада. Он је телеграфисао : „Дозвољујем врло радо да се прикаже моје „Лазарево Ускрснуће” под врсним водством Божа Бубала, ослободивши представу од свих тантиема. Сретни били и сретно успјели. Желим мојим Соколима и Дубровнику – Иво Војновић”.

По извршеној академији друштво је послало телеграм Војновићу у Београд : „Са врло успјеле академије раздрагани „Лазаровим Васкрсењем” заносно поздрављамо ауктора, желећи Вам сваку срећу и скори повратак у нашу Дубраву. – Соколско друштво”.

Божидар Бубало био је прочелник соколске позоришне секције у Дубровнику а Александар Тупалов режисер. Три актовке секција је одиграла 13. јануара 1929. „Изборна туберкулоза” од Ј. Девића; „Жена и лупеж” од А. Аверченка у преводу Боже Бубала и „Нос”. Играли су Злата Палчок, Невенка Ковачић, Ринка Јеричевић, Милка Матекало, Никица Таљеран, Бранко Хопе, Благоје Самарџић, Миро Рибичић, Вељко Маричић, Александар Тупалов, Владо Катавић, Перо Богдан и Нинко Матијевић.

Секција је 17. фебруара 1929. одиграла актовке : .„Зимски капут” од П. Петровића, „Провалник” од Ђ. Прејца,  „Аналфабета” од Бранислава Нушића. Играли су Мари Осмак, Ринка Јеричевић, Никица Таљеран, Божидар Бубало, Бранко Хопе, Вељко Маричић, Миро Рибичић, Благоје Самарџић, и Александар Тупалов.

Соколска Позоришна секција је 13. октобра 1929. наступила на новој позорници изграђеној по нацртима сокола инж. Владимира Белајева. Играли су комедију у три чина „Чвор” од Пеције Петровића. Пре представе, прочелник секције Бубало говорио је о животу и раду Пеције Петровића. Позоришна секција одиграла је 7. априла 1929. „Ни часак мира” од И. Мјасницког у преводу прочелника Божидара Бубала. Соколско друштво Дубровник приредило је 26. 5. 1929. излет у Трстено. Соколи соколице приредили су јавну вежбу, а Позоришна секција приказала је актовку „Нада Истре” од Клонимира Шкалка.

Соколско друштво у Андријевици основано је 19 јануара 1931. До јануара 1932. приказали су Његошев „Горски Вијенац” у целости и са великим успехом у Андријевици, Беранама и Пећи.  

На рођендан престолонаследника Петра 6. септембра 1932. отворен је у Рисну Народни дом. Дом је био дар рисанског добротвора Васа Л. Ћуковића. У оквиру Народног дома налазиле су се просторије сокола, украшене сликама Инкиострија. Инкиостри је на сликама симболочки приказао борбу Соколства са аустријском империјом, тужну границу Истре и наде сокола за ослобођењем.

Соколска позорница имала је 400 седишта, а галерија је могла да прими исто толико. После подне следила је соколска јавна вежба, а увече је била свечана академија. На академији дилетанти су одиграли први чин из “Дида”.

У Извештајима за 5 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935. соколи су истакли да док позоришна сезона у државним и бановинским позориштима траје 10 месеци, дотле у соколским позоришним одсецима је за половину краћа, јер почиње углавном у октобру, а завршава се, скоро редовно, крајем марта, а ређе током априла. Пошто нису све жупе и друштва достављала своје извештаје о раду, соколска статистика је била непотпуна.

По статистици позоришних одсека у Савезу Сокола било је 1933. 272 са 2.495 чланова, а 1934. 268 са 3.059 чланова. Позоришних представа 1933.године било је 2.351 а већ наредне године 2.593. Највише их је било у жупи Петоград 49 током 1934.године а током 1933.године било их је 53. Почела се полако стварати позоришна традиција у појединим соколским друштвима и четама.

Савез Сокола је по подацима којима су располагали у Извештају о раду управе за 1938.годину имао 197 позоришних одсека са 1.969 чланова, те године приказано је 1.240 позоришних представа.

У великој дворани Соколског дома у Крагујевцу 3 марта 1935.године прослављена је стогодишњица оснивања првог српског позоришта, које је основао Јоаким Вујић 1835.године. Прослава је спојена са прославом 70-годишњице Бранислава Нушића, који је присуствовао свечаностима у Крагујевцу. Пре подне одржана је свечана скупштина, на којој су говорили Азањац и Нушић. Нушић је захвалио на срдачном дочеку и подвукао значење стогодишњице првог српског позоришта. После подне приредила је позоришна секција Соко Матице представу. Пре почетка представе говорили су Азањац и професор Милоје Павловић. Приказан је Нушићев „Обичан човек“. 

Међу члановима сокола било је и глумаца. Глумац Љубомир Станојевић био је предњак сокола у Београду. Момир Коруновић упознао га је 1895. кад је ступио у соколско друштво. Њему и младим соколима био је узор и пример какав треба да буде истински соко. Никад се није отимао да буде први, да буде члан какве управе. Увек при вежбању у вежбаоници или на вежбалишту соколског друштва подучавао је вежбаче да соко и прави човек мора да буде искрен. По својој жељи сахрањен је у соколској униформи. 

Аутор текста: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: