Шоле

Пише: Емило Лабудовић

Сјећања су бреме које се, како се године измичу, све теже носи, али без којег би живот био празна љуштура шкољке из које су таласи немилосрдног мора исисали све што је било вриједно.

Једна од карактеристика старења је и та да се, с годинама, све дубље зарања у бунар успомена и да на површину често избијају ликови и догађаји за које се мислило да су заувијек изгубљени у магли заборава. Али, постоје људи и догађаји који се просто не дају заборавити.
Сјећам се: имао сам који мјесец више од девет година, а фудбал ми је већ био опсесија коју је близина школског дворишта непрекидно хранила илузијама „најљепше споредне ствари на свијету“. Мада је, у условима гдје није било телевизије, а новине, риједак гост, више су коришћене за увијање којечега него за читање, било скоро немогуће пратити спортска дешавања код нас и у свијету, већ сам био навијачки „профилисан“. Породична традиција и утицај старијих чланова који су „видјели свијета“, у моју дјечачку душу заувијек су населили „Партизан“ као непролазну љубав (како тада, тако и дан данас).
Сјећам се: топло предвечерје једанаестог мајског дана полако је залазило у ноћ пуну жеља, нада и ишчекивања. Омалена соба дупке пуна фамилије и комшија (покојна баба је једина имала транзистор у селу), дувански дим који се могао ножем сјећи, опојни мирис препечене шљивовице и … грмећи глас Радивоја Марковића. А хиљадама километара далеко, на чувеном „Хејселу“, незаборавна „Партизанова“ једанаесторица (Шошкић, Јусуфи, Васовић, Рашовић, Михајловић, Ковачевић, Бечејац, Бајић, Пирмајер, Галић и Хасанагић) водила је беспоштедни фудбалски рат са прослављеним „краљевима“ из Мадрида.
О тој великој утакмици написане су сторије и сторије, али у том мом раном сјећању заувијек су се урезале слике туге, скривене сузе разочарења које су се сливале низ бркове горштака који ни на сахранама сузу не пуштају. Чак је и комшија који је био освједочени „звездаш“ био искрено тужан. Плакао сам и ја и, ако не рачунам сузе које су „производиле“ Косине батине, било је то моје прво искрено плакање за нечим о чему сам имао тек скромна и магловита сазнања. А моју тугу додатно је појачавала чињеница да „наш“ Шоле није успио да одбрани наш „Партизан“.
Милутина Шошкића, прослављеног „Партизановог“ голмана, присвајали смо из два разлога. Прво, био је поријеклом ту из комшилука (само пар километара преко брда), из Улотине, а друго, имало смо снаху од Шошкића, родом прилично близу са Милутиновом породицом. То што је Шоле заправо рођен у Јабланици, у Метохији, није умањивала наше „својатање“, јер Метохија је била (и остаје) наша друга кућа. Скоро да и није било куће у селу која није имала своју метохијску „експозитуру“ и најближе расуте и насељене широм Метохије. Чак ни чињеница да су ми стотињак метара изнад куће још увијек видљиве зидине куће прађеда прослављеног Драгослава Шекуларца, није могла да засјени блискост коју смо осјећали према „нашем“ Шолу.
Прошле су отада године и године, „Партизан“ је имао успоне и падове, али Шоле је увијек био на висини задатка и бранио што се одбранити дало. Потом је полако отишао у фудбалску пензију, али не и у заборав, од којег су га браниле његове незаборавне одбране. Много, много касније „срео“ сам га у једној исповијести пред тв камерама. Ослоњен на старачки штап (био је превалио осамдесет и неку) присјећао се своје и голготе своје породице, спаљене куће, и четири године најранијег дјетињства проведених међу зидинама Пећке патријаршије које су од насртаја острашћени шипрарских злотвора чували италијански војници. У њима је заувијек остало и тијело његовог брата. Али, и од саме приче потресније су биле сузе које Шоле није скривао и које су се, попут Бистрице чији је шум заувијек упамтио, сливале низ његово наборано лице. Плакао је не само над собом и удесом своје породице, плакао је, дуго и искрено, над судбином српског народа у Метохији, над спаљеним селима, срушеним кућама, разваљеним гробницама и споменицима, над обестраженим црквама и манастирима, над изостанком божје и земаљске правде које никад нијесу стале на страну његову, његове породице и његовог народа. Плакао је и над својим првим, невиним, дјечјим сузама, проливеним када је Шиптар његовог пса љубимца живог бацио у огањ запаљене куће. Последњи крик недужне животиње будио га је из најдубљег сна и онда када је већ био преболио много тога. И као да је слутио доба Куртија и његових бјелосвјетских „курта и мурта“, плакао је што више никад неће видјети Јабланицу, Патријаршију и гроб свога брата.
Милутин Шошкић, наш Шоле, предао је прије неки дан своју намучену душу у божје наручје, придруживши се тако плејади славних Срба којима се Српство поносило широм свијета. У Јабланици одавно нема и није било никога да заплаче за њим.

У Улотини, његовој прапостојбини, Шошкића је све мање. Само је у Пећкој патријаршији, у келији у којој је боравио кад је светињу посјетио последњи пут (опет уз заштиту италијанских војника), до зоре горјела лојаница, запаљена искреном тугом манастирског сестринства.

А у душама не само „партизановаца“ већ и свих искрених поштовалаца фудбала, горјела је истинска туга за великим страдалником, великим човјеком и патриотом, великим Србином и једним од највећих голмана не само југословенског већ и свјетског фудвала.
Туга си и понос, Милутине Шошкићу, и вјечна ти слава, легендо!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: